Житије Светозарево део први

ЖИТИЈЕ СВЕТОЗАРОВО

Полицајски наредник

са са службом у Киш Керу (Прибићевићево-Бачко Добро Поље)

у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца

Светозар Ботић са супругом Анком и ћерком Десанком

Моји родитељи

Сава Павла Јовановог Ботић и

Перса Пере Гавански родом из Србобрана

Сликано 1916. за време мог заробљеништва у Русији

Брат Љубомир, мати Перса, брат Милан и моја ћерка Десанка

Мој брат Бранко 1896-1983.

Сећање на прошлост-1965.

Сестра Десанка, кћи Деса, брат Љубомир и сестра Марина у кујници старе очеве куће

Рођен сам на салашу велепоседника-спахије Лазара Геде Дунђерског.Салаш се налазио између путева–темеринског и новосадског око 5км.од села Стари Кер–Змајево.У то време, 1890.г. отац Сава је био субаша (пољски чувар) на имању газда Лазе.Због природе посла морао је бити стално присутан на имању па смо становали на салашу.Имао сам старију сестру, Марину рођ.1888.Пре Марине било је још двоје деце, Јоца (Јован) и Јеца (Јелена), али су умрли убрзо после рођења.Дедовина тј.дедина кућа је била у селу, на ћошку у улици Српски сокак (Сербен гасе), касније крaља Петра првог, а данас Маршала Тита 123.Више деценија кућа број 1 је у попису парохијана СПЦ.

У кући са оцем Павлом (Чичом) остао је старији брат Савин, Гаврило, звани-чича Гаја.Савин други старији брат, Прока је изашао из куће и отишао у Зелењак-данас Лењинова улица.Касније је имао 6 синова и свима је купио-направио куће.Гавра, звани чича Гаја био је несташан, преке нарави,“ пустолина“,  што би рекли наши стари.

Отац Сава је код газда Лазе радио за плату у кукурузу,тј.кад је берба кукуруза дотерају кочијаши газда Лазе неколико воловских кола кукуруза-цела годишња зарада. Кукуруз се смештао у чардак код оца Павла званог Чича, где је био на располагању свима из куће, а и шире.На тај начин очева мука је лако расточена, а ми смо били сиромашни.

1892.г.родила се сестра Десанка, а1896.г. родио се брат Бранко.

Сада са четворо деце, 1.Јануара 1900. године,отац Сава реши да иде у Србобран да служи на салашу код Косте Нићиног званог „Карин“ у Кутошу, десетак километара од Србобрана близу пута Фекетић–Бечеј.Отац је радио по цео дан, мати је водила рачуна о деци и спремала је да једемо.Отац је легао рано да се одмори, а ми деца смо око њега скупљени тражили да нам прича разне приче, о краљевићу Марку и Турцима, о Косовској битки и Милошу Обилићу.

Отац је устајао у три сата ујутру да извади огризине испред волова, очисти и напоји.Коста Нићин је био човек средњих година, поносан док је разговарао са радницима.Кад смо се доселили на салаш затекли смо неке слуге.Био је неки деда из Србобрана, чувар винограда који је био стриц Нине Ботићеве.Био је и кочијаш Сава Плавшић.Старији бирош био је мађар Ференц и супруга му Ева.Имали су троје деце: Терезу, Игњаца и једно тек рођено.

Пошто сам имао десет година, газда је приметио да бих и ја могао нешто да радим.Пристао сам да чувам свиње и стоку.Газда то није сматрао као запослење и није ме редовно плаћао.Дао је један џак кукуруза и понекад комад хлеба намазан са масти.

Иако сам био мали, морао сам добро пазити јер је у чопору свиња био велики нераст који је стално шкљоцао устима и нешто жвакао.Било је јако опасно, често сам се морао бранити са бичем.Када сам чувао стоку стално сам имао проблема са једним великим биком којег смо звали „Циган“.Бик је био стар 4-5 година, стално је копао предњим ногама и роговима.Посебно сам морао да пазим да бик не оде у чопор стоке Стеве Дунђерског који је имао салаш поред Костиног.Стева је имао бика кога су звали Мађарко, беле боје, који је имао велике рогове.Када је долазило до сукоба редовно је побеђивао Циган, иако је имао мале рогове, у чему сам ја уживао.

Половином 1900-те отац ме да да служим на салашу код Паје Мудринског, који је био у непосредној близини Костиног салаша, а тачно на раскршћу путева Србобран-Сегедин и Фекетић-Бечеј.Једног лепог јутра у јуну месецу, дошле су код мене у чаиру (двориште) моје сестре Марина и Десанка.Марина је казала:„Знаш да имамо још једног брата“.Одговорио сам да не знам.Родио се Љуба 02.06.1900.у Кутошу, а пријављен у Србобрану.Ову вест сам примио ладнокрвно, више незадовољно, знајући да нас већ има четворо и да живимо тешко и да ће бити још теже.Марина је покушала да ме одобровољи неким другим разговором али ја сам и даље био уздржан.

Код Паје сам служио од априла, па три, четири месеца.Спавао сам у штали без јастука и покривача.Покривао сам се са знојавим коњским покровцем.Пошто је у чопору свиња било и назимеди који су радо ватали и јели живину, газда, а поготово газдарица и њина снаја која је била пореклом из Старог Кера (Змајева), а била је кћи Гавре Вукосављева званог Чича (од којег су „Гаврићи“ по надимку, били су јако бесни кад би дознали да је било штете.Ја да би наранио брава решим да убијем једно веће пиле и дам га браву.Међутим, он није хтео ни да погледа јер је било убијено.Ја се наљутим и извадим моју брицу и убодем брава у леђа.Крв је цурила, а он се деро па сам морао да га чистим са сламом и мажем са земљом да се не види.После овог догађаја престо сам са службом код Паје и вратио се код родитеља, на салаш Косте Нићиног.Газда ме је одма запослио да заједно са Мађаром Ференцом који је био старији од мене две године, чувам свиње и стоку.За то сам добио 50 кг пшенице и пар опанака, до краја године.Са Ференцом сам се добро слагао, знао је да говори српски и био је из Фекетића.Животни услови на салашу били су тешки, становали смо у истој згради са Ференц бачијем који је имао пуно деце.

Први дућан био је далеко 2-3 км. Код Епштајна и Фридриха, који су били поред Фердинандове тј.Манојловићеве ветрењаче на Кутошу.Отац је мало зарађивао, а нас је било шесторо, живот је био бедан.Године 1901, 01.01. погоди се мој отац са Стевом Нићиним (Шанта Кара), за годишњег слугу, Бироша, заједно са мном за укупно 20 форинти, 100 кг.пшенице,  један пар опанака и кост тј.храна.Стева Нићин је имао два сина, старијег Арума и млађег Ивана који је био годину млађи од мене (1891).Арум је био ожењен са Јованком Петровачки из Србобрана.Газда Стева (Шанта Кара) са супругом је становао у Србобрану, а старији син Арум са женом Јованком на салашу.

И овде је наш живот био бедан.Отац је устајао рано и одлазио у коњску шталу да намири, затим је одлазио у шталу код волова да повади огризине почисти шталу и очеше волове..По завршетку радова у шталама долазио је на доручак.Мати се увек трудила, колико је то могла, да спреми свима доручак.Ладњаче или погаче некад од пшеничног брашна, а некад од кукурузног.Чим је отац доручковао. одлазио је да ради послове које је Арум одређивао.У кућу је улазио само да руча и увече на крају посла.

Пре спавања причао нам је разне приче из свог живота и приче о ратовима између Аустрије и Пруске, Аустро-Угарске и Турске, Русије и Турске, окупацији Босне и Херцеговине, о револуцији у Мађарској тј..код нас 1848/9., великој сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем итд.

Газдарица Јованка је била несносна, уображена али јако лепа, често ништа није спремила само је грдила и нешто запиткивала.Газда Арум је био доста добар човек.Арум је био у резерви у Суботици и ја сам често са Сел Михаљом из Фекетића који је био старији слуга ишао са фијакером у Фекетић на жељезничку станицу да га дочекамо.Једном је био јако ладан дан, јака смрзла, Арон није дошао, међутим био је један војник, Србин који је служио са Ароном, њему смо дали фијакер да отера на салаш., а ми смо остали код Ференца Села у Фекетићу.Селова кућа је била на брегу и имали су врло дубок бунар.Упозно сам Селове и добро запамтио тако да се сећам свега и сада после 50 година, када ово пишем.

Дани су пролазили на салашу Стеве Нићиног, материјална ситуација се није поправљала, газдарицу смо трпили.У јануару и фебруару, по јакој зими сам истеривао свиње напоље иако је снег био око 50 см, да пасу.Опанци су се тако смрзли да су лупали и звечали кад тучем ногу о ногу.Одело је било слабо тако да сам се свакодневно прехлађивао.

У пролетњим данима, кад је било мокро и каљаво ноге, су ми биле стално мокре.Како је погодба била на годину, целу 1901, издржо сам.

Године 1901.,12.30. отац погоди да служи на годину код познатог србобранског газде Гавре Гаванског који је имао својих 150 ланаца земље.Тако се ми доселимо на салаш код Гавре који је био у Јарошу према Бечеју.

Гавра је био још млад човек и из Србобрана је долазио црним каруцама.Кад би слуге приметиле да се фијакер приближава брзо су скидали капе или шешире са главе и поздрављали су господина Гавру који је отпоздрављао.На салашу смо затекли још једног бироша, Лазу Живића из Деспот Светог Ивана.

Доселили смо се на Гаврин салаш, а са његовим колима, 31.децембра.Пошто Гавра није присто да погоди и мене, био сам вишак, мати ме дана 1. јануара узме за руку па ајд у Србобран на пијац (Битанг вашар) где су се скупљале газде којима треба слуга.Како је био леп дан, није било тешко стићи пешке.Успут ми је мати причала како јој је жао што ме води.Мени је било жао што се одвајам од својих.Успут ме је мати саветовала како да се понашам на пијаци,шта да кажем,ако ме штогод питају.Тако смо стигли и до Србобрана.Пијаца се отегла до подне, а нико не тражи слугу.Било је неки који су питали, а мало су нудили.Некима сам био мали и слаб.Ја сам се трудио да се представим као одрастао, говорио сам да сам већ служио и да знам да радим и да волем да радим.Газде су питале одакле сам, ко сам, чији сам.Кад би све чули, на крају би питали колко иштемо.Мати је казала да тражи 30 форинти, 100 кила жита, једно прасе и пар опанака, на годину.Газде су само гледали, понеки је проговорио: „Мали је и слаб је“. Ја сам знао да газде највише гледају висину и снагу, колко је тог могло да буде у мојим годинама.  

Већ сам се био помирио са тим да ћу служити.Газде су тражиле да мати снизи цену, али она није одустајала.Договарали смо се шта да радимо, ил да снизимо цену или да идемо кући.Утом је наишао на пијаци један црн висок човек који је пушио лулу. „Добар дан шогоре“ рече му мати .Човек рече: „Добар дан Персо, и шта ти ту радиш“?

„Ево довела сам дерана да га погодим да служи“.

Човек се интересово где смо сад пошто се нису дуго видели.Поменути човек је био Шандор Манојловић земљорадник из Србобрана иначе ожењен са Саветом Гавански, сестром од стрица моје матере, која је била кћи Марка Гаванског (Бабе Ђоке).Шандор је био поседник 10-12 јутара земље и салаша који се налазио на друму Србобран-Фекетић, а близу друма који води из Фекетића за Бечеј, на један километар од Курјачких салаша, поред саме линије пута који води од друма Србобран–Фекетић под реку Кривају тј.на Вељка Каћанског рекавицу тј.салаш.Преко пута је био салаш Нове Врежбиног.Када сам се погодио са Шандором, исти је одмах дао мојој матери једну форинту, а мати ме је предала новом газди.Обострано су обећали да ће ме пазити с тим да будем добар и послушан.Чим су се поздравили знао сам да сам растављен од својих и било ми је тешко.Мати је наравно покушала да сакрије сузе.Тетак Шандор како сам га ја касније звао одмах је пожурио кући јер је требало да се иде и на салаш.Кући нас је дочекала станарка Лиза, вероватно Швабица.Тетак је одмах упрего коња и ја сам сео иза теткових леђа и гледо куда идемо.Брзо смо стигли на салаш.Дочекала нас је тетка Савета и две кћери Драгиња и Стана.Тетак је питао тетку: „Знаш чији је ово деран“?

„Не“ рече тетка. „То је наше Персе“.

Када смо коња пустили и увели у шталу, после смо ушли у собу да ручамо.Мени су дали да ручам на клупи код фуруне.После ручка одма смо изашли да радимо, до вечере.Вечеро сам опет поред фуруне.Запиткивали су ме све и свашт, да ли знам где се налазе моји, гледано одавде .Нисам знао, тетак ми је објаснио, према Бечеју.

Дошло је и питање да ли се бојим, не рекао сам, што су једва дочекали и рекли ми да ћу спавати у штали.Тетак је казо да је претходни слуга Вељко Баскијин (гајдашев син) исто спаво у штали.Ја сам лего чело ногу краве са телетом,покрио сам се покровцем за коње.Целу ноћ сам се плашио јер су коњи хркали.Мати ми је причала да око поноћи виле долазе да хране коње и плету гриве коњима.А вештице су редовни гости у шталама.

Сем тог, често сам слушо да лопови краду коње из штале.Целу ноћ сам се будио и плашио се од хркања коња.Чуо сам како наши и комшински керови лају па сам се плашио да не иду лопови.Рано ујутру, у 4 сата дошао је газда Тетак и откључо врата од штале.Ома је почо да виче на коње небили ме пробудио.Ја већ нисам спаво.Усто сам већ обучен јер се нисам ни скидао.одмах сам морао да одгурам драгаче пуне ђубрета које је газда натоварио.Тешко је било гурати пуна колица по неравном дворишту.Сутрадан сам већ чувао свиње и помагао Тетку на раду по салашу.

Зими сам спавао у штали, а кад је било лепо време спавао сам на ходнику пред кућом.Испод себе сам мећао покровац а са другим би се покрио.Подглаву сам мећао своје опанке.Поред мене су лежала два кера, један се звао Чонград, а други Зељка.Кад су керови били поред мене нисам се ничег плашио.За доручак сам добијао комад хлеба и тањир млека.Сланине сам добијао зими.Сам Тетак и Тетка нису били хрђави према мени.У Србобран сам ишао са Тетком или са његовим ћеркама тј.мојим сестрама од тетке.Драгиња и Стана су биле добре према мени.Кад су били свечари код њих у госте су дошли теткин брат Ђока Гавански и његова супруга Перса, рођена Хрњачки, а из Старог Кера(Змајево).Сви су се веселили на свечарима.Ујна Перса је била нарочито весела играла је и певала.Певале су се песме:Купи ми бабо волове; На ливади под јасеном вода извире итд.Кад се приближило пролеће Тетак је реко да ћемо терати крмаче код нерастова на салаш код тетка Саветиног оца Марка.Салаш се налазио у Јарошу према Бечеју, удаљен 6-7километара од салаша Гавре Гаванског где су се налазили моји родитељи.Ја сам се јако обрадовао када је Тетак рекао сад можеш дас идеш да видиш твоје.Показао ми је Тетак пут и рекао да се брзо вратим.Моји су ми се обрадовали, испричали смо се и растали.После тога отац ми је некад долазио у посету да ме види и да се испричамо.Једном је дошао и доно ми нове панталоне које је за 1 форинту купио од кројача Шегуљева из Србобрана.Ја сам онда пред Драгињом и Станом тражио од оца да ми купи бич и опанке, брицу.Отац је само рекао: „Купиће Брата“.Сестре кад су чуле да он мени обећава поверовале су.Међутим отог није било ништа.Отац кад је одлазио затражио је од тетка тј.шогора једну форинту и прасе ако може које је погођено кад сам ступио да служим.Тетак је све уредно измирио чак ми је купио и опанке.Ја сам морао да се одужим тако што ћу бити вредан и све радити што каже Тетак.Чувао сам свиње, час на друму, час на стрњики и тако сваки дан.Већ сам био заборавио и на своје и да пишем, само ради.

Чувајући једном свиње на србобранском друму са свињаром Нове Врежбиног који је био мојих година и са којим сам се добро живио, ми се посвађамо и ја га ударим са дрвеном брицом по глави, додуше слабо.Поред нас је био један слуга Мађар који је био старији, а из Малог Иђоша. извадио је брицу и мене ударио у леву руку.Пустим ја колегу слугу и одемо свако свом салашу.Газда Нова Врежбин је свог старијег слугу тако ошино штапом по леђима да је овај пао смотан.Ја сам одмах отишао својим родитењима на салаш.Отац ме је одмах одвео код доктора Фридмана у Србобран, а пријавио је и полицији.После тог више нисмо говорили, а нисмо се ни свађали.Код Тетка сам остао до јесени1902.

У пролеће 1902.мој отац се захвали на службу код Гавра Гаванског, а погоди се код пароха србобранског Миливоја Сивачког.Његов салаш се налазио на друму Фекетић-Бечеј недалеко од реке Криваје, а поред салаша Ђуре Нићиног (Карин).

Пошто сам сад био ближе родитељима чешће смо се виђали.Одем ја код својих на велику суботу уочи Ускрса и затекнем матер како меша маст у белом тањиру да би могла да умеси колача.Проблем је био што није имала јаја и шећера.У недељу, на Ускрс био сам сретан и поред тога што је све било више него скромно.Вратио сам се код Тетка на салаш и даље радио тј служио.Мој отац је крајем године доно одлуку да се врати у Стари Кер.По њега је дошао коњским колима његов старији брат Браца Прока.Кад су се спремали да оду на салаш је дошао Штева Сивачки, Миливојев отац и погодио се са Братом (мој отац) да останем код њега да чувам свиње и марву.

На салашу је био неки Рада, старији од мене 2-3 године.За старијег слугу дошао је Пера Роднић са женом Секом и децом Љубицом и Митром.Штева је имао три салаша.Један је био на друму Србобран–Стари Кер, други у Јарошу према Бечеју и овај на друму Фекетић-Бечеј.

Код Штеве је било тешко, рано устај-касно лежи.Поседовао је Штева и 150 ланаца земље.Био је јако шкрт.Једном је наишао један човек који је хтео да служи код Штеве.Погоде се за 10 форинти, а кад пође још форинту.Посао је био од ујутру до увече.Човек је говорио деди да је посао тежак и да нема краја.Деда је увек нешто друго заговарао.После 15 дана младић саопшти газди да неће виш.е да служи код њега и заиште 7 форинти и 50 крајцара.Деда ни да чује.Ако оћеш једну форинту, ако не ја одо да орем.Види слуга да је ствар пропала узе форинту уз псовке и клетве и оде.

Ја сам и даље те 1902. служио код деда Штеве.Пред јесен одемо на салаш који се налзио на путу Србобран-Стари Кер (Змајево).Једном смо Рада и ја требали устати у два сата да возимо кукурзовин, међутим нисмо се пробудили,а кад смо се пробудили чули смо да дува јак ветар и решимо да не идемо.У новембру месецу дође мој отац да ме води кући у Стари Кер.Када сам дошао кући видео сам да ће се тешко живети без рада, а зима је већ била на прагу.Пред сам крај године дође код нас тета Евица Братина, сестра по оцу и са њом Душан Малетић звани Киселица са Ченеја.Погоди се мој отац са Душаном да служим код њега.Погођен сам од 1.1.1903. па на годину.Отац је одма узо капару, 2 киле меда.Салаш је био на друму Стари Кер-Нови Сад, поред Грегоровог салаша,са десне стране.На салашу сам затеко слугу Нестора Гајицког-Нецу „Ванцагу“,који је био јако добар човек,пазио ме је и помагао ми.Неца је био из Старог Кера.Душан је имао сина Бранка. Душан је био уображен и увек је заповедао претећим начином.

Чувао сам свиње и овце, спавао у штали са Нецом.Стоку сам чувао и зими па се некад десило да ми свињи побегну у салаш, газда је био бесан и псовао ме је.Једном је велика крмача удавила једно јaгње па ме је газда јако грдио, ћушио ме и дао ми једну круну коју ће одбити од моје плате да идем код Јове Тојиног(Сланкаменаца) да купим јагње.Нисам купио јагње, круну сам вратио.У пролеће, једног дана увати газда коње у кола и са госпођом крену за Нови Сад.Мени је с кола наредио да истерам свиње и овце али да пазим да крмача опет не направи штету: „Јер ћу те убити“.Тог дана сам чувао стоку на Аџијиној земљи са још неком децом.Нечија крмача нападне наше јагње и прогризе му кожу код задњих ногу.Кад сам то видео јако сам се уплашио и решим да побегнем кући у Стари Кер (Змајево).Док сам ишао према селу био ме је стид што бежим али како сам се приближавао селу све сам се више радовао повратку кући.

Када сам дошао кући и испричао родитељима случај они су одобрили мој поступак.Сутрадан је дошао Душан Малетић, који је иначе био тета Евицин брат по матери (Јелена Малетић, друга жена мог деде Павла (Чиче),са тета Евицом.Газда је тражио да се вратим али ја нисам хтео ни да чујем.Тета Евица је рекла: „Е Персо ако не даш да га туче онда га ти држи код тебе“.А мати јој одговори: „Сеша, подај ти твоје дете нек туче“.И ту је био крај дивану.Спрeмали се гости да оду и Душан ме је још једаред упитао да ли оћу да се вратим. Не и не.Остао сам кући и неко време са оцем радио.Мој отац чим би видео неког од газда питао би требате ли слугу.

У пролеће 1903. мој отац ме погоди код сеоског свињара Георга Кајперта да чувам сеоске свиње.Кајперт ме је одредио да терам свиње из Шандора тј.мађарског краја, а то је почетак, данас Војвођанске улице, од источне стране где је била Штекова кућа.Кад сам пролазио улицом свирао сам у плехани рог и власници свиња су их истеривали у чопор да их ја терам на пашњак који се налазио пре пруге у јамурачи.Морао сам да запамтим чије су и које свиње.Са мном је био Михли Штек (Михаел Штег).Из Шандора смо излазили код Рихтерове гостионе па главном улицом до јамураче где се налазио велики бунар за појење стоке.Спавао сам кући и хранио се од куће.Плата је била у пшеници, 7 мерова (1меров=30 кг) за цело лето.Бос и подераних панталона по целом селу и по цео дан.

Сестра Десанка ми је доносила ручак.Кад је која крмача водила брава јављали смо газди и био је обичај да дају од 2 -10 крајцара.А неки су давали и онолико крајцара колико има прасица.То нам је била једина радост.Остао сам код Кајперта до 31.12.1903.Те зиме сам био код куће и играо сам се са децом.

У зиму 1905. отац ме је дао да служим код Николе Гаванског (Брате) који је имао салаш на друму Србобран-Врбас, поред путареве куће.Путар је био Чика Жакић са супругом Нином који су били из Сивца и имали су сина Раду који је био месар по занимању.

Мој отац је био бирош, а ја сам са још једним дечком био слуга.Моја сестра Марина која је имала 15 година вероватно се видела са Радом и ту је било у изгледу као да се једно другом свиђају.Ми смо на том салашу остали до 01.04.1905. и вратили се у Кер.Било како било, углавном Рада је дошао на црквену славу Св.Николу, 21.05.1907. и сопштио да оће да се ожени Марином.Био сам и ја на слави и сестра Марина ми је купила алве шећер и ја сам отишао кући.Сутрадан сам од газдарица на Рељином салашу чуо да се моја сестра Марина удала за Раду Жакића из Сивца.

У пролеће 1904.отац ме погоди да код Лазе Рељиног на салашу служим за 40 форинти до Нове године.Салаш је био на новосдаском друму.На салашу је био Лазин син Стева и снаја Бојана рођена Ћурчић из Чуруга.Имали су кћер Даницу.Лаза Рељин је живео у Старом Керу на почетку Жељезничке улице (после је то била кућа Хајнриха Лормана, а после Другог рата срушена и ту је сада Дом културе и парк).На салашу је био још један слуга Сима из Кисача али је убрзо отишао.На салашу је било тешко радити.Стева је био строг и стално љут.Бојана је била слабуњава и без воље.Стева је једном оро на 4 вола.Стално их је туко тако да су били поплашени па сам ја морао да их водим.Једном су се поплашили па сам пао под њих и зауставили се кад сам ја био пред плугом.Стева их је опет јако тукао бичем.

Недељом су Стева и Бојана одлазили у село, а ја сам остајао сам па сам морао сам спремати ручак.Пеко сам живинска јаја.Лаза и Драга су долазили на салаш, али нису ноћили.Сваке друге недеље су ме пуштали да идем кући с тим дасе вратим до послеподне да нараним стоку.Чим сам кренуо натраг на салаш, мој ме је отац пратио друмом до близу салаша.Чим смо се одвојилим, почели смо се освртати један према другом до год смо се могли видети.Није били свеједно ни њему, ни мени.Чим сам стиго на салаш отпочињо сам намиривање.Једном приликом сам засецао сламу ножем који је био зато намењен, нисам пазио, нож је одскочио, ударио ме у плећку и подеро ми капут али сам ја остао неповређен.Издржо сам код Стеве до 31.12.1904. и дао отказ.Вратио сам се кући.Почео сам да се дружим са мојим братом од стрица Милошем Прокиним.

Кући баш нисам имао шта да радим па ме је отац погодио да служим код Мике Рељиног(Тоша Рељин звани „Лажа-Паралажа“).Мика је имао кућу трећа од наше (после Боже Малешевог па Боже Жижаковог па Марка Пашћановог па сад,  2009. Зорице Нађ), а салаш недалеко од Лазиног исто на новосадском думу.

Микин син Светозар (Цвета) је са својом супругом Лексом станово на салашу и имали су сина Проку.Мика је имао и сина Милана који је био Аустро-угарски војник у Бечу.

Имао је Мика и сина Проку, који је млад умро и кћер Милицу која је као девојка имала и носила 100 дуката.(У то време се у царевини плаћао порез на 100 дуката а на 99 није-али је било престижно ко ће да има и да носи и наравно да плати.)

Погођен сам за 50 форинти до конца године. Мика је имао 62 јутра земље.Микин син Цвета и његова жена Лекса били су јако добри према мени, а и иначе, Цвета ме никада није грдио.Недељом су они одлазили у село, а ја сам остајао да храним стоку.Било је око двадесетак коња и 5-10 крава.Спавао сам на кревету који је претходни слуга направио, а покривао сам се са покровцима.Устајао сам око 3-4 сата, а легао у 8 сати увече, лети у 9-10 сати.Кад су Цвета и Ленка били у селу ја сам пекао живинска јаја и јео сам добро.Мика (Тоша) је био строг и стално је грдио и тражио да се стално ради.Једаред смо сејали жито па до 17 сати нисмо ручали.Млађи слуга упита Мику: „Добро деда, кад ћемо ручати“. „Док не будемо готови нема јела“, рече газда Мика.

Пошто сам примио плату од Рељиних, мати ми је купила капут и прслук од Филипа Гроса кројача и наручила ми нове ципеле код обућара Јакоба који је имао радњу у нашој улици.Ципеле су коштале 4 форинте и 50 крајцара,биле су од масне коже.Обукао сам се и обуо нове ципеле први пут на јутрење, о Божићу 1906.Код Рељини сам престао да служим 31.12.1905.

До пролећа 1906. био сам кући и понешто радио по кућама кад и где је требало.

У пролеће ме отац да да служим код Немца Јакоба Брикера.Код Брикерови сам имао кревет у штали, имао сам дуњу и јастук.Јакоб је имао жену Лисију и две ћерке старију Лисију и млађу Ресију.Јакоб је био добар и уредан газда.Храна је била врло добра.Газдарица Лисија је такође била добра према мени.Деца су им била мала.Брикер је био неразумљив што се српског језика тиче.Једном је рекао овако, други пут онако.Код Јакоба Брикера је био ред и у послу и у храни.Код њих сам јео кобасица ,путера, месне сланине, а недељом и вина.Брикер се трудио да говоримо немачки и ја сам врло брзо научио да говорим немачки.Пошто је кост био добар почео сам се развијати.Код Брикерових сам остао до 31.12.1906.

У пролеће 1908. служио сам код Ђуке Жижаковог, а 1909. код Стеве Ботића Цинцара, код обадвојице сам служио по једам месец, а остале сам радио са оцем по селу.Радили смо и код Дунђарског на сејању кукуруза на поседу Камендин.Сејало се под мотику на један-два у квадрат.Радило се од изласка до заласка сунца.Надница је била 50 крајцара.Ако пада киша четврт дневнице је било 12 крајцара.На Камендин се ишло пешке 7-8 километара.За једну крајцару могао си купити 5 кила брашна или пола киле масти.Када је било копање кукуруза скоро стално смо ишли кући и враћали се на Камендин, а то је значило 15 км.пешачења на дан.Када смо косили било је на 12-ти део, све о својој храни.Брање кукуруза је било на четврту корпу, а сечење и везање кукурузовине било је забадава као возидба и саденути у купе.Кукурз смо били дужни унети у чардак.Иако сам био млад морао сам тешко радити и помагати оцу који није могао сам изнети сав терет.Мој отац је у то време имао 50 година и није му било лако. Често је морао кад легне да меће мокру крпу на чело, а дању је носио мараму око главе.

Мој брат Бранко је већ могао да служи код газда али није хтео већ је често бежао кући.

Ја сам са 17-18 година већ волео да идем у село на игранке.Пошто се ту морало имати која крајцара, ја сам са оцем радио код попе Чолаковића, тестерили смо дрва код школе па код учитељице Ане Васиљевске, на пошти, код бележника Одрија итд.

Мој брат од стрица, Милош син Прокин смо се јако добро слагали.Имали смо и брата Славуја-Прокиног који је био општински редар-коњаник.Кад се Славуј женио са Шаном Загорчић са Ченеја био сам и ја позван.Шана је имала брата Глишу Загорчића који је био учитељ.Венчање је било у Ченејској цркви. Кад смо се вратили код Загорчића, жене које кувају су по обичају ставили један котао воде на кухињска врата и обраницу с тим ко буде хтео да уђе унутра морао је да плати неколико крајцара и тек онда може да седне за астал.Кум Славујев и Шанин био је керски зет Стојан Плачков, а супруг Љубице рођене Рацков.Позове мене кум и каже:“Види шта оће ове“.Настала је погодба, али ми нисмо хтели да дамо ништа.Пострекне мене Љубица да ја срушим обраницу и преврнем котао са водом и ми уђемо у кујну без паре и крајцаре.Тако је и било, куварице су дигле галаму и негодовале су.Мени који сам сео до младине сестре Кате нису хтеле да дају тањир.Када је Шанин отац видео да немам тањир рекао је куварицама да ми дају, оне нису хтеле.Ката ми је дала свој тањир и ја сам могао ручати.Када је ручак завршен, око 15 сати смо кренули колима кући.Целим путем смо се веселили.Кући смо стигли већ касно.Славујов отац Браца Прока лежао је болестан у стражњој соби.Испричали смо му догађај са куварицама и он се насмејао и одобрио је наш поступак. Око поноћи износио се кравај тј.дарови, а приказивао је Влада Ботић-Ћурић.Ово је кравај од Цвете, оног што је просо воду и што воле да пуца из пиштоља.

Исте године оженио се и Мита–Прокин који је био ветрењачар.Млада је била Љуба Суварина из Деспот Сент Ивана.

Исте зиме 1909. радили смо Милош и ја код Дунђерског на Камендину на копању јама за садњу багрема.Те године оженио се и Милошев брат Нића са Јулком (Ђођином) из Госпођинаца.

Сликано пред Први Светски рат 1914.

Мој стриц Браца Прока са синовима снајама и унучадима

Слева стоје:

Јулка Нићина, Љуба Митина, Ката Стеванова, Јованка кћи Прокина, Милица Душанова и Стака Милошева.

У другом реду седе:

Нића са своје две ћерке, Миланком и Видом, Мита са Стевановим сином Миланом, Стеван са ћерком, Браца Прока са Славујевим сином Живком, Душан са својом ћерком Љубицом, Милош са својим ћеркама

Милош и ја смо већ увелико ишли у коло и код девојака да се дружимо.Кад смо недељом били у гостионици до 6 сати долазили смо кући да вечерамо па поново у село на рогаљ.Одлазили смо кући код Евице Марковић, Ђурђе и Ленке Збућновић-Трондине.

Љубав стварну нисмо имали нити са једном девојком, били смо жељни дружења и дивана.Милош је био ћутљив и повучен.Често смо одлазили код њега кући.Милош је имао млађу сестру Јованку која није имала једну ногу и није могла свугде да иде, а хтела је све да сазна.Ми смо јој све причали и она је била сретна што је све сазнала шта има ново.Ја сам јој увек говорио истину и она ми је давала бомбоне које је имала јер је била кројачица и имала је свој динар.

 

1910. смо били Милош и ја већ прави момци.У јесен одемо ми на вашар у Србобран.Док смо шетали по вашару Милош је приметио три девојке које су биле заједно.“Видиш ону у розој блузи, како ти се свиђа?“Ја сам погледао и реко: „Никако“ Милош је реко да му је ту девојку препоручила наша тетка Евица.Девојка се звала Стака.Видио сам да је ствар озбиљна.Потражио сам мог брата од тетке Ђоку Дињашког.Шетајући са њим по вашару запазио сам опет три девојке.Једна од њих носила је нешто у рукама и ја сам упитао мог брата Ђоку ко је она.Била је то ћерка једног занатлије–цимермана, Драгиња Радовић.Упознали смо се и ја сам видео да је девојка лепа и скромна. Други пут смо дошли мати и ја на вашар. Увече смо отишли код ујака Пере Гаванског и код ујне Милице и све испричали.Ујна је одма рекла да овде има још девојака и зашто би ја узо баш Драгињу „Пичонадову“како су их звали.

Мати и ја смо пошли кући и успут кроз причу сам видио да мати не воли да се ја оженим Драгињом.Чим смо стигли кући ја сам о томе размишљао и чврсто сам решио да се оженим са Драгињом.У међувремену сам се разболео, добио сам неке мицине испод оба пазуха.Болови су били јаки и нисам могао да идем да берем кукуруз.Мати ме је заменила.

Ја сам кући размишљао шта да радим.Отишао сам код моје пријатељице Евице Марковићеве и испричао јој све.Евица се млого изненадила, поставила ми је неколико питања и уверила се да сам ја чврсто решио да се женим.Кад сам дошао кући нашао сам писмо у кухињским вратима.Писала је ујна из Србобрана.Разумео сам да треба у недељу да идем у Србобран по девојку Драгињу.Увече кад су са брања кукуруза дошли отац и мати ја сам им све рекао.Били су уздржани и нису ништа хтели да кажу.Ја се договорим са мојим братом од стрица Нићом чим дође прва недеља у октобру месецу идемо у Србобран.Нића је радо пристао.Брат Нића је имао два коња, један је био бели жерав, а други је био мрков.Кренули смо у Србобран у недељу после подне.Нића је остао на вашаришту, а ја сам отишао до ујакове куће где сам се снашао са Драгињом, која је већ чекала са завежљајем и решила је да ускочи тј.одбегне.После краћег разговора кренемо према вашаришту где је Нића чекао..Пошто је већ био мрак нисмо могли видети где је Нића стога см довикнуо: „Чико“ како смо звали Нићу.Одазво се и ми смо пришли, Нића се поздравио са Драгињом и кренули смо за Стари Кер.Нића је седео напред на сицу, а ми назад у колима.Драгиња се плашила,имала је само 15 година.По мраку смо стигли кући где су нас неки наши већ чекали.Било је весело, позвали смо Баба Ђоку виолинисту.

Сурадан је приређена ракија по обичају.Драгиња је дошла у кућу где је било седморо и она је била осма.Отац Брата, мати Перса, сестра Десанка, брат Бранко, брат Љуба и брат Мила.Драгиња је била невешта у кући и то је сметало матери и сестри Десанки.Увек је баш она била на сметњи.Често је плакала.Мени није хтела рећи зашто плаче.Ако би је напао да ми каже зашто плаче или зашто ћути говорила је да је моја мати вређа.Ја нисам могао да наведем мати и сестру да другачије поступају са Драгињом.Једном када сам дошао увече са пруге где сам радио цео дан затеко сам Драгињу како седи у ћошку кујне и плаче.Питао сам матер зашто Драгиња плаче.Мати је одговорила да је питала ко је појео сланину из купуса који је био у лонцу на шпорету.Драгиња је тврдила да она није.Није веровала да је то можда урадио Бранко, Десанка, Љуба или Мила.Ствар је легла.Драгиња је тврдила да она није појела сланину.Понекад су јој мати и Десанка дале да тка на разбоју, међутим Драгиња није знала, а оне су коментарисале да тка ко човек, да нема држање и да не зна.Моја браћа нису никада Драгињу вређали.Отац Брата је био добар човек и морао је да трпи.Једном сам пролазио поред прозора „Мајке“ Милице Пајић и чуо како говори да је Перса рекла како Драгиња не може ни иглу сачувати у нашој кући.Тако је моја мати говорила за снају!А моја сестра Десанка није нигде хтела да иде са Драгињом јер јој је то било испод части.

1911.године примљен сам на регрутној комисији у Новом Саду.Знао сам да ћу морати да нарукујем у октобру 1911.Како је Драгиња била у носећем стању морали смо се венчати пре мог одласка.Отац је отишао код бележника да се распита о свему.Кад је отац упитао колико то све кошта бележник је рекао 3 форинте.За три форинте требало је радити три дана на жељезници или 30 кг жита.Кад сам отишао код бележника све ми се преврнуло кад сам видио колико треба платити.Мом оцу је било млого што мора дати 3 форинте за мене, а ја сам радио на пруги.Прво смо требали да одемо код пароха Драгутина Чолаковића који је извршио своје процедуре.Између осталог рекао је Драгињи да се не учи варати, већ да буде истинита.Кад смо пошли да се испитамо позвали смо и моју сестру Десанку како Драгиња не би била сама, а и ради обичаја.Међутим Десанка није хтела ни да чује.После краћег времена смо се венчали.Стање се није поравило ни после венчања.Октобра1911. ја нарукујем у БудимПешту код 6. пука у 6.чету.Драгиња је остала са мојима у кући.У Пешти сам био 21 дан па сам комисиски отпуштен јер су ме болела колена.Кад сам се вратио кући радио сам пољопривредне радове, а радио сам и на жељезничкој пруги.

Уочи Божића 06.01.1912. родило се наше прво дете, Лазар.Мати је и ту негодовала на Драгињу, али без веће буке.Дете Лазар је био дречкав, стално је плакао.Драгиња га је доносила да спава са нама у штали где смо ми стално спавали.Пошто је Лаза био дречкав реше мати и Драгиња да скувају чауре од мака и да му дају да пије.Мак су скувале доста густо у једној малој црвеној шерпи.Драгиња му је дала да попије па га је после тога донела у шталу на спавање.

Када је било око пола ноћи дечко Лаза се пробуди и врисне тако да смо се и ми пробудили и упалили једну плехану лампу без цилиндра која је била стара преко 50 година и која је још увече замаглила шталу која је иначе била замагљена јер су у њој били један коњ и једна крава који су нам и грејали шталу.Кад смо подигли дете из колевке оно није знало за себе.Почели смо га дозивати,он је отварао очи али без знања.Однели смо дете у предњу собу код матере која га је узела на руке и почела га дозивати али без успеха дете се показивало врло слабо.Позвали смо доктора Курца–Швабу и он је дошао око 4-5 сати и дао је неки лек али је рекао да је стање врло хрђаво.Тог дана сам отишао на посао и радио цео дан на прузи.Увече кад сам се враћао, код гостионе Милана Рацковог срео ме је дечко Владимир М.Бељански и рекао ми је:“Умро је онај ваш мали“.Пре тога предосећао сам да са малим неће бити добро.Кад сам се приближавао кући, код куће Ивана Чизмића срела ме је Живка Вујкова и рекла:“Шта је Цвето умро је синчић?“ „Да“ одговорио сам.Кад сам дошао кући била је сва у тишини.Ушао сам у собу и видео да гору свеће и да дете лежи у свом сандуку који му је купио мој отац.Сутрадан смо Лазу сахранили.Стање у нашој кући се није изменило.Мати је и даље била незадовољна са Драгињом.

Услед честих несугласица између матере и Драгиње једно вече смо седели у соби коју је Десанка мазала са водом.Ја сам случајно угазио где је она мазала и на ми је рекла: „Иди у твоју шталу па тамо гази“ Мени се ражалило али сам се уздржао и рекао сам оцу дај ми мало од зарађеног леба па ћу изаћи из куће.Нато ми је Брата рекао да он нема зарађеног, а да могу изаћи из куће ако хоћу.

Сутра дан сам отишао код првог суседа за кућом, Милоша М.Вујковог који је тамо станово у кирији са женом Живком, рођеном Нешић и запитао да ме пусте у стажњу собу.Живка је одма рекла можда ће се Перса љутити.Тако је и било. Мати је рекла: „Чула сам да оћеш да узмеш собу код Милоша, немој ту да ми се натрћиш!“ Видио сам да нема ништа отог.Остали смо у кући тј.у штали и трпили.Оцу сам се обраћао с времена на време али онје одговарао: „Шта ћу вам ја?“Трпили смо јер није било другог излаза.

Те 1912. уда се моја сестра Десанка у Старе Шове за Славка Ј.Аврамова земљорадника.

Једног раног пролећног дана стану пред нашу капију кола и изађе Даринка жена нашег брата од тетке Паје Малешевог са још неким непознатим.Погледо сам на улицу и видео лепа црна кола и лепе вране коње.Нисам видео када је у кућу ушао али сам видео кад је изашао један младић на њему је била астраганска капа на глави а имао је и капут са астраганском огрлицом.Пошто сам ја хтео да понесем џак кукуруза на ветрењачу тај младић ми је подигао џак.Предпоставио сам да су дошли просци за сестру Десанку.

Усто сам до увече на ветрењачи и кад сам се враћо видео сам иста кола и на њима сам познао  Даринку која је вероватно била проводаџиница.Сутрадан сам кренем послом у село и у повратку сретнем кола у која је била упрегнута наша кобила Кеша а на колима моји отац и мати.Били су озбиљни и једва да су ме погледали.Ја сам одмах помислио да је у питању Десанкина удаја за оног шовљана.Јеедно јутро дође мати и каже ми немој данас ићи на посао доће Десанкини просци.Сетио сам се увреде кад Десанка није хтела да иде са нама кад смо се испитали, а поготово ме је вређало што ја као најстарији брат нисам знао ништа о томе.Још неколико пута су долазили у шталу код мене мати и отац да ме наговоре да не идем на посао.Ја сам попустио и остао.Дочекали смо просиоца како доликује, веридба је обављена.Ја сам све истрпио као да није било ништа у ових задњи годину и по.Славко Аврамов је био јако пријатан човек, волео сам га јер он ми није ништа нажао учинио.Десанки сам носио погачу у Ст. Шове.Кад је Десанка отишла одједном је у кући настала промена.Отац и мати су се почели спремати да што боље опреме Десанку за другу кућу.Узели су на меницу 50 форинти да купе шифоњер и да га напуне.Једва су га затворили толико је био пун.Тада сам видео да оцу није било млого да да 50 форинти, а било му је млого да 3 форинте да за моје венчање.

Године 1913. после Десанкине удаје родило се наше дете Маца.Радио сам на пруги.У пролеће мој отац изнајми једну кућу у кирију.Кућа је била у ленију иза куће Јоце Бабића.Нисам ни знао да је мени намењена да се иселим.Једном кад сам дошао са посла видео сам да су нас родитељи иселили.Отишо сам у поменуту кућу и видео да је Драгиња све средила.Мени је било драго да смо заједно у својој кући.Кад сам ушао и видео, бацио сам свој шешир на кревет и узвукнуо: „Фала богу када сам ја свој газда!“

Као подељени живели смо мирно и задовољно.Маца је била мала и заједнички смо је пазили.Ствари које сам добио од оца су следеће: 4 дугачке жуте даске које су нам биле кревет, један сандук уместо ормара и то онај који је мати добила од свог оца кад се удала, 2 ножа и две, три кашике, ништа хлеба ни сланине.Драгиња је имала јорган и 3 јастука, а сламарицу је дала мати.Мати је дала и једну црну шерпу без једног увета и још неке тањире, и то је било све.Дани су пролазили и ми смо се полако кућили.

Исте године мој отац купи кућу испред његове од Швабе Јакоба Кајперта.Кућа је била на рате 130 форинти.Отац није имао новца за капару па је узајмио од Милоша Вујковог 20 форинти.Када смо отац и ја набавили новце отишли смо код Краљевског јавног бележника Др.Слови у Нови Сад да пишемо кућу.Отац је хтео да пише пола мени, а пола Бранку с тим да ја платим своју половину.Тако је и било, продо сам свој кукуруз и дао сам све своје што сам зарадио.Последња рата је исплаћена 1915. године.У лето 1913., после вршидбе уселимо се у купљену кућу, у предњу собу која је била патосана.У друге две собе становали станари Јакоб Дех са својом женом и Јакоб Штег кога су звали „Јапан“.Они су били сиромашни али је Дех ипак заклао два рањеника, а ја само једно од 60 килограма.Маца је волела да добије кобасице и чварака од Деха.Маца се у зиму разболи и после тешке болести умре 1914.

У лето те године радио сам на прузи према Кисачу.Партфирер је био Ракита, чувар пруге, пословођа је имао заменика то је био Петер Каспер из Кера.Тог лета сам косио жито нарис код Богдана Бељанског на салашу који је био на друму Кер–Србобран. 

ИЗБИЈАЊЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА 1914–1918.

 

 

Када је у јулу 1914. године избио рат, био сам кући.Била је недеља, баш у подне општински служитељ је кроз село добошем објављивао да је између Аустро-Угарске и Србије избио Рат.На кућу Мила Илије била је налепљена плаката на којој је писало да је Гаврило Принцип убио у Сарајеву престолонаследника Франца Фердинанда и њгову жену Софију.

Баш смо били код Стеве Ботића Шегре и бријали се кад је нишла Катица жена Косте Ботића и само говорећи „рат, рат, рат“.Брзо је објављена мобилизација.Мене је позвао Богдан Исака Бељански на салаш да радим пошто је његов син Милан одмах наруковао у 6 царски пук у Нови Сад и отишао на Србију у рат.Ја сам остао на салашу да радим.На салашу је била Миланова супруга Софија са троје мале деце, Владимир, Бошко и Јула.

Ја и Драгиња смо радили све послове.Милан је писао само толико да је жив и здрав.Излазили смо на ж.станицу и чекали возове мислећи да ће он или његови другови проћи у возу са рањеницима који су се враћали са фронта.Оним АустроУгарским војницима који су одлазили или се враћали са фронта народ је доносио цигаре и храну.Пролазили су вагони са заробљеним српским војницима.Једна жена је хтела дати српским заробљеницима тањир сира међутим није дозволио аустроугарски војник.Једном приликом се упалила осовина на вагону који је превозио муницију за пушке.Мене су ухватили са још неким друговима да истоварамо сандуке са муницијом.Рат је беснео на Србији.Утом је избио и рат између АустроУгарске и Русије.Дошло је до пребацивања војске на источни фронт.

Драгиња и ја смо са Богдановог салаша отишли на Кашњаров (Малешев) салаш да беремо кукуруз.Од понедељка до петка обрали смо 4 и по јутра и зарадили 50 форинти.

Убрзо ми је отац тражио 50 форинти да му дам да плати неку аренду.Нисам му дао.У међувремену нам се родила Десанка 03.11.1914.

Потом је било објављено да ће требати да се терају кола у колону на Србију.Мислио сам да ће и мене тражити и зато одем на салаш код тетка Нестора Дињашког који је био на туђем салашу у србобранском атару.Кад сам се вратио кући чујем да су одвели мог оца Брату који је терао кола и коње Мије Ракића из Зелењака и био у Петроварадинској колони бр.51.Боравио је тамо једно време и јављао се.Стално се жалио како му је тешко (тада је имао 55 година, прим.МБ) па сам ја решио да га посетим.Од Мије Ракића сам добио опаклију и понео свом оцу у Петроварадин у колону.Када сам стигао у Нови Сад, пријавио сам се у пограничну полицију („Грензполизеи“) од које сам добио дозволу за прелазак Дунава, у Петроварадин.Нађем у Петроварадину колону број 51. и  мога оца Брату.Чим ме је угледао почео је да плаче.Ја сам му реекао да не плаче јер ће сад да иде кући.Отац је то једва дочеко.Ја сам му дао са себе одело, а његово које је уствари било моје које му је Драгиња дала када је кретао у колону сам обукао.Отац и ја смо се пријавили код команданта–цукфирера-поднаредника по презимену Пишуки који је одобрио нашу замену.Заменик је био фројтер Фриц који је био и евидентичар и који се касније возио у мојим колима у колони.

              У колони сам затеко моје из Кера:Чика Нића и Мита, Браца Прокини и Коста Чича Гајин и са њима сам се дружио.Остали смо неколико дана у Петроварадину, а затим смо кренули према Србији.Путовали смо до Батајнице где смо и заноћили.Село је било скоро празно, преноћили смо у кући која је била празна али је било сена и кукуруза па сам нахранио коње.У кући смо нашли Свето писмо које смо читали али га нисмо узели кад смо кретали.Ујутро смо кренули за Купиново (Срем).Кад само стигли у Купиново, настанили смо се поред Саве крај једне шуме.Крај поменуте шуме видео сам раку у коју су сахрањени Аустроугарски хусари (коњаници) које су побили српски војници који су прешли Саву и изненадили хусаре.Пошто су их све побили сахранили су их и на њихов гроб ставили њихову трубу.Код Купинова смо требали прећи Саву али нисмо, не знам због чега.Кад смо стигли пред Земун код села „Франзлелос“ (тако некако) смо провели неколико дана.Преко Саве смо прешли шлеповима у правцу Београда где су се налазили царски магазини.

              Чим смо се искрцали и видели да има робе у магацинима почели смо да грабимо робу.Ја сам узео фењер и нека клешта и још неке ситне ствари.У Београд смо ушли према жељезничкој станици и идући према хотелу Москви са десне стране била је апотека, а крај апотеке био је један подрум у дворишту у који смо улазили кроз једну баџу и износили вино.Ја сам наточио једну чобању, а вино је било јако добро.После краћег времена кренули смо из БеоградаУвече смо се извукли из Београда и кренули у правцу Крагујевца.Топови си се чули и видели на брдима око Београда.Видели смо Аустроугарске војнике како оправљају бодљикаву жицу око ровова.Одмах смо ми Срби видели да нешто није добро.Идући даље од Београда топови су се све боље чули.Заноћили смо и кроз причу са осталим војницима чули смо да Срби опасно туку и напредују, а један Мађар, цукфирер, је рекао да има 60.000 Руса.Ја сам га питао да ли је видео или заробио којег Руса одговорио је да није, а ја сам му рекао: „ Онда и нема Руса“.(А није их ни било).Још у Београду на моја кола сео је један Немац родом из Беча.Питао ме је како иде, ја сам му рекао да не знам, а он ми рече да су они ту да се рат са Србијом што пре заврши.Још ми је рекао да је овај рат са Србијом за АустроУгарску смо „фруштук“(доручак).Ја њему нисам поверовао али нисам смео ништа да кажем.Док смо чекали куда ћемо наједном дође наређење да се кренемо према Београду.У колима сам возио Немца из Беча, фројтера који је био добар.Стално ми је давао цвибокакоји смо носили у колима.Када смо дошли у Београд све се јаче чула пуцњава топова.У Београду је већ био начињен дрвени мост преко Саве.Пред мостом је била страшна гужва било је ту хусара, артилерије, пешадије...колона је пристигла.Аустроугарски официри су се истицали чија ће јединица пре да пређе на земунску срану.

              Било је то у новембру 1914.Официри су вадили револвере један на другог  и доказивали како њихова јединица има предност за прелазак преко импровизованог моста.Наша јеколона дошла на ред предвече, чим смо прешли Саву у Земуну.Српска артилерија је бацала шарпнеле на десној обали где смо били пре преласка.Жељезнички мост на Сави није био у употреби.Исте вечери смо се затекли у Земуну, где је Аустроугарска војска запосела кафане у којима се пило и свирци су свирали.Пошто се фронт приближавао, наша колона је кренула назад према Петроварадину.Идући од Земуна колона се разбила и већ није било везе.Коњи су већ посустајали, а ми смо се радовали што се приближавамо кући.

              Дошли смо да сремског села Сасе (Нови Карловци) ту смо стали.Нас неколико уђемо у један дућан и заподенемо разговор са трговцем.Један је рекао да се повлачимо, нашта сам се ја надовезао и рекао да смо побегли из Србије ко зечеви.Трговац се насмејао, било му је драго.Из Саса смо кренули за Петроварадин и убрзо смо стигли.Неко време смо у колони чекали да пређемо Дунав.Кад смо прешли, упутимо се преко Пироша (Руменка) и Кисача у Стари Кер.Кад смо стигли у Кисач једна моја кобила падне и крепа.Кола и једног коња сам оставио код једног Кисачана и упутим се са другим колима кући.Сутрадан, 19.12.1914.године јавим Мији Ракићу да оде у Кисач по своја кола и коња.Кад сам се вратио кући затекао сам своју супругу Драгињи и малу ћерку Десанку.

Драгиња је имала двоје добро ухрањених свиња.Ја сам одмах почео да радим по кући, а стизао сам и да код поп Чолаковића сечем дрва.Убрзо добијем позив на војну комисију у Нови Сад.Нарукујем у „ Хонведе“ 03.01.1915.у Суботицу у 6. пешадијски пук.На занимање смо ишли у Александрово.Са мном је био и Јеца Ботић („Сунцукрет“ или „Делија“), иначе, банкар у Старом Керу.Спавали смо заједно, ишли на занимање и добро се живили.Једном смо на маневру у Александрову баш на првој стражари на прузи за Пачир били у извидници и наиђем на једног војника који је био непријатељ и он ме је изненадио.Ја наперим пушку на њега и махинално пвучем обарач, пушка опали наравно са маневарском муницијом и добро огарави и опали лице тог војника да му је крв текла. Bојник је иначе био Србин из Товаришева.Поплашио се он, а и ја сам био преплашен шта сам урадио.Међутим, некако сам се оправдао пред старешинама и нисам био кажњен.

 

Док сам био у Суботици било је зимско време и идење на вежбе није баш пријало.Командир је био Фејеш, поручник цукфирер је био Грња Словак, јако уображен Новосађанин поред њега био је и Ђерчан, Словак из Петровца, каплар, који ме је млого волео.Једном су у чети тражили ко ће да иде у санитетску школу и Ђерчан одреди мене.

У санитетску школу сам ишао у Суботици, у хонведској касарни која се налазила поред пруге Суботица-Београд.Док сам похађао школу, у касарни је био и пуковски лекар код којег смо радили праксу.Код лекара су долазили војници са фронта који су били заражени сврабом па смо их ми мазали са неком лекарском машћом.У школи са мном био је Иван Милошевић родом из Деспот Светог Ивана, а као тајни мађарски полицајац са службом у Сомбору.Био је са мном и богат сељак из Мола, Светозар Радујков, Шваба из Нових Шова Јакоб Брикер.У школи је живот био лак.Често сам ишао код лекара да посредујем приликом прегледа и мазања.Војници су често боловали од трахома.Лекар их је лаписом мазао по очима.Трахомску чету на преглед је доводио Душан Ракић (Цацин) из Старог Кера који је био каплар и Лазар Жижаков који је био фројтер исто из Старог Кера, сви као Хонведи.Мени су моји често долазили у посету.

Једном ми је брат Бранко оним возом у 14 часова донео сарму која је још била врућа.Истога дана сам се сликао са Бранком и та слика је увеличана.Док сам похађао школу становао сам код једног подстанара Маснера који је био чиновник дирекције жељезнице у Суботици.Маснер и његова супруга били су јако добри према мени.Исти чиновник ми је у поверењу рекао да ћемо ићи на фронт и да ћемо сићи из воза у Цегледу у Мађарској.Тако је и било.

 

Одлазак на фронт у Галицију

   

Упућени смо на фронт у Галицију.У Цегледу смо остали две недеље.Добро смо живили и пили добро пиво.Дружио сам се са Ђоком Аврамовим који је био род са Славком Аврамовим, који је опет био супруг моје сестре Десанке.Док сам био у Цегледу добијем извештај од поште да сам добио пакет од мојих.Одем на пошту у Цегледу где су биле две чиновнице, једна је хтела да ми изда пакет, а друга није јер није било спроводног листа.Тако ја не добијем пакет, вратим се у касарну нерасположен и пријавим командиру (цукфиреру) сокосвезету Дуранском који је узео на знање.Убрзо кренемо на жељезничку станицу у Цегледу.У вагоне се укрцала 4. чета трећег батаљона 6. Хонведског пука.

Убрзо смо кренули.Били смо обучени у постављено одело имали смо цокуле на ногама, а листови су нам били обавијени са увијачима од оружија.У ранцу сам имао и лаке ципеле.Од оружја сам имао пушку, модел из 1885. са 5 метака и фишеклију.Поред тога имао сам и један мали ашов и пијук.Возом смо путовали преко Солнока.Војници су били радознали где се иде, запиткивали су али одговора није било-то је била војна тајна.Када смо ујутро стигли у Солнок, на ж.станици је стајао воз са руским заробљеницима.Вагони су били закључани, а около је било наоружаних војника који су чували.На вагонима су били прозори са решеткама кроз које су заробљени Руси вирили и тражили од нас дувана, хлеба и воде.Било је међу нама доста Срба који су волели Русе и почели су да им додају дувана, хлеба и воде.Мађарски војници који су чували стражу почели су да вичу да се не даје расима ништа и тражили су од наших официра да спрече војнике да дају Русима било шта јер су они наши непријатељи. Међутим, нас неколико је и даље успевало да дода понешто Русима.

 

После извесног времена кренемо према Карпатима.Када смо пошли поред границе Мађарске, а према Галицији неки мађарски војници почели су да вичу: „Збогом Мађарска“.Изашли смо из вагона и кренули кроз Карпате.Било је тешко ићи кроз планину под пуном ратном спремом.Само у току једног дана 7 пута смо прелазили преко воде која није била тако дубока али су ноге биле мокре.Нисам се ни једном изуо.Од реке до реке ноге су се осушиле.Током неколико дана пешачења неколико мојих другова је заостало, а међу њима и Ђура Малешев из Старог Кера и Ђока Аврамов из Стари Шова.Ја сам се са чела колоне враћао да их посетим и опет сам стизао на чело колоне.Када смо изашли из Карпата видели смо ровове опасане бодљикавом жицом где су се водиле борбе између Руса и Аустроугарске војске. Док смо ишли кроз Галицију прошли смо кроз вароши Јарослав, Самобор и Дроховице.

Код Дроховице је горео један извор нафте.Тун су иначе вођене тешке борбе и било је гробова поред пута.Један војник отиде да погледа шта пише на једном крсту.Писало је име Крста Гајинов.Био је из Старих Шова, а иначе зет Пере Рацковог из Ст.Кера, ожењен са Јулком Рацков.Када ове радове пишем исти се још жив није јавио.Дознао сам да је овде заробљен и мој комшија Лаза Н.Бујандрић који је био старији по годинама од мене, а био је исто из 6. Хонведског пука.Марширали смо прама вароши Турка у Галицији.Ту смо видели заробљене руске војнике.

У Турку смо добили за следовање мрве од кукурузног хлеба које ја нисам појео већ сам их увио у једну крпу и спаковао у ранац.Мрве ће ми добродоћи када будем пао у ропство.После Турка дошли смо крај једне шуме где је била наша артилерија и где је био наш командант дивизије, хонведски генерал.Чим смо ушли у шуму одмах су нас поделили на чете.Водио нас је на положај један каплар. Чим смо чулу топовску пуцњаву, одмах смо залегли.Старији војници које смо затекли су нам се смејали како смо плашљиви.Пошто сам био преоптерећен са опремом, један део муниције сам оставио под лишћем, да ми буде лакше.Кад смо изашли из шуме у једну долину пред нама се указала једна кућа из које је изашао један капетан и рекао каплару да нас распореди у ровове и да пази да непријатељ не убије неког војника јер ће он убити њега.Док смо стајали пред капетаном пролазио је један одред немачких војника, отприлике један батаљон.Приметили смо да се нису пријатељски односили према мађарским Хонведима.

 

Кренули смо за капларом који нас је водио на бојну линију, у ровове.Сагнутих леђа стигли смо до изграђених ровова у земљи који су били покривени јеловим дрвећем, а одгоре земља.Ту смо затекли старе борце који су се досад борили .Распоређивали су нас и долазили да нас питају одакле смо, ми смо њих питали како је на фронту, а они су нам говорили: „Видећете“.Подељена нам је муниција и упозорени смо на околности.Када се већ смркло добили смо наређење да се отвори брза паљба на Русе.Питали смо зашто одговорили су нам:“Да заплашимо Русе, да нас не дирају ноћу.“ Руски положаји су били удаљени од наших неки 100 до 200 метара.Кад је паљба престала дошао је један подофицир и рекао ми да узмем ашовчић и да копам један јарак у правцу руских положаја.Иза мене су и други војници копали.Копање је било тешко, земља тврда.Руси су приметили да приликом копања избацујемо земљу па су бацили светлећу ракетлу која нас је обасјала.Вероватно су нас видели и почели су да бацају ручне бомбе.Око 11 сати ноћу дошла је смена, а ми смо отишли да спавамо.Кад је свануло, распореде нас у ровове.Поред мене је стајао један старији војник по чину фрајкор (Сервезетс) који је био по народности Русин из Куцуре.Исти је био расположен да пуца на Русе из своје пушке.На фронту је иначе било затишје.Русин је отпочео из своје пушкарнице да пуца на Русе које је видео да се крећу, пуцао је баш у њихову пушкарницу.Све је то чинио са великим задовољством.Чим је опалио трећи метак стигао је одговор са руске стране.Руски метак је погодио горњу карику на пушки Русина, одскочио и погодио га тачно у чело.Пао је на месту мртав.Дошли су санитетци, однели га и закопали га.То је био први војник који је пред мојим очима погинуо.Било је то почетком јуна месеца 1915.

 

Добили смо наређење да са 3 човека добровољца уклонимо капију од бодљикаве жице да наша Хонведска јединица може проћи до руских ровова.Када су наши изашли Руси нису јако пуцали.Наша извидница је јавила да су се Руси повукли са својих положаја.

Када смо се ми приближили руским рововима, видели смо да су празни.Руси су још помало пуцали, ми смо повремено залегали али све то није било опасно.Наша је војска продужила наступање до увече.Сутрадан смо добили конзерве колико је ко хтео.Кренули смо напред, са мном је био један друг из Чеба, (Челарево) Сима Чебчев

Сима је био газда, али се видело да је забринут и стално је долазио код мене у ров.Једном је он ишао предамном кроз један јендек, а пушка која је висила на његовом рамену је опалила и метак је прошао поред моје главе, јако близу.Било па прошло.Око 12 сати смо ручали и ја сам Сими дао једну месингану кашику, а он мени грумен белог шећера.Док смо ручали Сима је мени причао како се он боји али мисли да неће погинути јер није ником остао дужан као газда и сваком је дао хране.

Био је леп дан после подне, ми смо ишли напред тражећи Русе.Одједном су Руси запуцали, викнуо сам Сими:“Лези, виде нас Руси из велике пшенице!“

Њему сам говорио два, три пута да се сагне али он је ишао усправно.Одједном је био поред мене, на три корака и наједаред јаукну.Ја га погледам, он стоји, а из десне слепоочнице му цури крв и види се мрва мозга.Ја сам викнуо али све је било џабе.Сима је пао мртав.Пришао је одма Рада Лудошки из Ковиља и почео претреесати.Сима је имао код себе табакеру са ликом цара Фердинанда Јосипа.Рада је покупио од Симе шта је видио и удаљио се.Ми смо остали укопани док није дошло наређење да се повучемо.Чим смо се повукли ја сам рекао официру да је Сима погинуо.Ми смо отишли, а Сима је остао мртав, несахрањен.

Исте ноћи смо се пребацили на на десно крило.Сутра ујутро 04.06.1915 смо се опет нашли на фронту.Руси изврше напад и заробе наш 1,2. и 4. вод.Ја сам био у  3 воду.Нас Руси нису нападали.Чуо сам кратку пуцњаву и вику „Ура, ура!“ и видео како Руси одводе наше војнике.Ми смо ту остали цео дан, нисмо се смели показивати.Био је топао дан и били смо жедни.Дознали смо да у близини има један поток тј.воде за пиће.

Једном, војник по народности Мађар, није више могао да издржи и крену са чутурицом по воду.Ја га спазим и кажем му да и мени донесе, није хтео.Тражио је од мене да и ја идем.Ја сам му обећао једну круну и он је пристао.Добацио сам му чутуру и он ми је донео воде.Нисам му хтео дати круну и он је протестовао и критиковао, али узалуд.Воду сам брзо попио, мада је била прљава, али био сам јако жедан.

Истога дана тј. увече 05.06.1915.године наш трећи вод се повукао, а колико сам видео и други су се повлачили.Не знам да ли је то било повлачење или само смена.Ипак је била смена и ми смо те ноћи ишли пешке, киша је падала и било је хладно.Имао сам шаторско крило на себи.Када смо стигли у једно село, ту смо размештени по кућама пошто у истом није било становника.Ја сам са неким друговима смештен на један таван где је било доста сламе и спавали смо до ујутру.Опет смо кренули према фронту.Успут смо видели немачке војнике мртве и рањене.Стигли смо у једно галициско село где су биле смештене немачка и аустроугарска артиљерија.Брзометни топови су стално пуцали, а они са барутним пуњем су ређе пуцали јер је било спорије пуњење.Увече 06.06.1915. смо прешли преко једног новосаграђеног моста који је саградила наша команда и били смо распоређени на бојну линију.

Увече око 22 сата излазили смо из једне шуме према северу и ту близу смо видели једног немачког војника који је лутао и који је почео да виче из свег гласа: „Во(а)лтер, Во(а)лтер“.Чим је то чуо, наш командир чете упозорио га је да ућути.Сутрадан смо се нашли на једном имању са немачким војницима.Немачки официри нису хтели да се мешају са мађарским официрима.Нису поздрављали ни немачки војници мађарске официре.Да не кажем колико је било неповерење међу њима.

Сутрадан 07.06.1915. заузели смо нови положај на фронту према Русима.Чим смо заузели положај, ископали смо себи дубоке ровове, а како је раж била висока, око 1 метар и нисмо уопште видели Русе.Ја сам око13 часова био одређен за предстражу.После краћег времена дође до мене командир чете, оберлајтнат родом из Новог Врбаса са цугфирером Пајом Симендићем, приправником за официра који је иначе био учитељ у Сомбору.Нешто су гледали у правцу Руса и показивали на руске положаје .и ја сам хтео да покажем да видим руске положаје али ме је командир опоменуо и ошинуо два пута по грудима са својим штапом којим је показивао не руске положаје.Паја је иначе био јако добар човек и према мени је био добар али да други не би приметили.Када је било нешто тешко да се ради задавао би ми нешто друго, кад се копало ја сам био на предстражи итд.

Дана 08.06.1915.године у Галицији, око села Журојевка били смо на положају, а са нама је био и Паја Симендић.Поменутог дана добили смо мало рума који смо попили и били смо расположени Паја је певао песму: „Ево нама браће Руса“, није водио бригу да се на Русе на време пуца.До нас је дошао један мађарски војник и упитао ме зашто не пуцам кад су Руси већ близу.Рекао сам му да ми је затварач неисправан и да зато не могу да пуцам.Мађар је узео моју пушку и покушао је да пуца али није могао, наљутио се и отишао.

 

Мој пад у заробљеништво

 

 

  После два сата Руси су отпочели пуцњаву из топова на Немце који су се налазили лево од нас и почели су наступати у више стрељачких стројева.Mи смо као нешто припуцали али Руси су већ били близу и викали су: „Бацај винтовку!“Ми смо се поплашили, већ није било команде.Заробљени смо сви који смо ту били.Био је заробљен и Паја Симендић.Њега су од нас одвојили пошто је био приправник за официра.

Када смо дошли до полазних руских положаја ту нас је дочекао један руски официр и више подофицира и војника који су нас преузели и постројили.Крај пута у јарку стајао је један топ од 3-5 см. који је пред офанзиву избацио неколико метака на наш положај и положај Немаца који су били поред нас и погодио их право у линију (ров).Ми смо се као заробљеници прикупили и руски официр је поодузимао оружије и сабље нашим официрима.

 

У лето 1915. Аустроугарске и немачке трупе направиле су офанзиву против Руса који нису имали довољно топовске муниције, а и пушчана им је фалила.Руси су углавном одступали и ретко су пуцали док су нарочито Немци имали јаку артилерију и стално су пуцали.Руси су имали доста војске и углавном су наступали у стрељачким стројевима.

Чим су нас Руси заробили дана 08.06.1915. године код села Журојевке у Галицији која се тада налазила под  Аустроугарском, предвече су нас преузели Козаци и потерали нас у позадину.Руси (Козаци) који су нас спроводили били су добри.Од фронта до жељезничке станице  путовали смо пешке 16 дана.Ноћу смо стајали у неком месту, добили храну и спавали.Спавање је било на голој земљи.Руси су нас спровели кроз Љвов, Тарнопољ и Проскур.Када смо стигли на руску границу, укрцали су нас у воз.Неколико дана смо путовали према Кијеву.Када смо стигли у Кијев потерали су нас у касарне.Чим смо дошли у касарну затекли смо наше који су заробљени  05.06.1915. и то:Ђоку Аврамовог из Ст.Шова, Ђуру Малешевог и Тошу Бељанског из Ст. Кера.Чим су нас спазили звали су мене да останем код њих, а ја нисам смео од руских војника.

У тој великој касарни било је јако млого заробљеника и руске војске.Храна је била слаба.Дешавале су се крађе свега и свачега.Мађари и Немци су отпремани у Сибирију док су Словене задржавали и слали ближе фронту да копају ровове.После неколико дана утоваре нас на вагоне и упуте на север.Били смо упућени у Волујск који је био под царском Русијом.Смештени смо на један празан посед.Са нама су били и Хрвати који су се бунили и нису хтели да копају ровове против својих, како су говорили.Видео сам да је једног јутра дошао командант руске јединице и постројио Хрвате и почео испитивање.Прво су одговарали официри и подофицири.Појединачно су одговарали и после се видело да су попустили и почели су копати.Док смо ми Срби копали по руско–пољској територији без да смо се бунили, Хрвати су стално протестовали али су ипак морали да копају.Копање смо вршили у Волинској волист.Били смо смештени у празном салашу, а ручак и вечеру су нам кували руски војници.Храна је била јако слаба, а радило се цео дан.Ја сам имао један лонац и кувао сам себи кромпира.

Са мном је био Живан Мекенишац из Кисача.Он је имао новаца и давао ми је па сам ја ишао у село и куповао сланине.Често сам скидао лој са говеђих црева која су руски војници бацали крај потока.Са тим лојем сам запржавао ручак који сам кувао Живану и мени.Ту смо остали неко време али су Немци навалили па смо морали одступити.Ми смо пребачени да копамо ровове у Брелитовску који је био у Рускопољској.Секли смо шуму, свако дрво до земље.Спавали смо у рововима који су били дубоки тако да су нам кревети били на спрат.Било је јако много стеница које су милиле по лицу по целу ноћ и нисмо могли спавати.Живот је био тежак ,од куће нисам добијао никакву пошту.

Из Брелитовска су нас пребацили у Минск, то је била јеврејска варош.Смештени смо под шаторима на једном пољу.Недалеко од нас било је једно војно купатило где смо се и ми купали.Једног дана сам се два пута купао и сваки пут добио две коцке шећера и шољу чаја.После купања стајао сам дуго у реду за чај и јако сам озебао тако да су ме заболеле очи и ништа нисам видео.Одма сам отишао лекару и он ме је одвојио од остале војске.Био сам под шатором са једним Николом, шустером,из Куле који је био ожењен Немицом Резом коју је често спомињао.Био је са мном и Сима Газибара, Србин из Хрватске.Пошто нисам ништа видео водио ме је Никола из Куле.Мени је било тешко.Руси су нас спровели до жељезничке станице у Минску и упутили за Москву преко Виљне и Смоленска.За време док смо се возили теретним вагонима нас је пратио један старији руски војник који је био јако добар према нама као и остали руски војници.Давао нам је Рус чаја и шећера помало.На свакој већој станици пуштали су нас да идемо у оближње зграде да тражимо нешто за јело.У Виљни сам од једне госпође добио краставце.

Када смо стигли у Москву, смештени смо у једну белу кућу.Било нас је много ,ту сам нашао једног Личана који се звао Миле Вукас.Био је шантав.Ја сам хтео да пишем кући, али нисам имао дописницу.“Имам ја“, рече Миле „али ти не дам“.“Зашто?“упитах га.“Зато што си Мађар.“рече.“Нисам Мађар, ја сам Србин, рекох му,“зовем се Светозар Ботић“.Одмах ми је дао дописницу и није хтео да ми наплати.Ја сам дописницу написао сестри Марини у Врбас.

Убрзо су нас преместили из Москве железницом за Ташкент у средњој Азији, а у државу Туркестан.Када смо се возили за Козалинск трајало је па смо у вагону добили вечеру.Када смо питали руског војника када ћемо добити ручак одговорио је: „Скоро будет баљшој город, ешчо 40 врст и тамо получите кушати“.Тако смо живели, путовали, спавали, будили се и чекали 40 врста да прођемо.Прешли смо преко моста на Волги и преко Оранбурга ишли возом за Козолинск.У Оренбургу ја продам свој аустроугарски шињел и добијем 4 рубље и један прилично слаб капут.Новац сам помало трошио.Онда смо стигли у казалински логор који је био у пустињи у песковитом пределу.Тамо су живели Сорти.Имали су камиле које су по песку пасле ретку траву.То је био јужни део Азије.Бараке у којима смо становали биле су набијаче од земље, нису имале ни врата ни прозоре.Кревети су били од земље.Добили смо две асуре, једну за под себе, а другом смо се покривали.Ветрови су дували и уносили песак у бараку, ноћу је било хладно.

У баракама где смо били смештени било је и Немаца који су говорили и читали француски.Стално смо се свађали са њима.

 

Овде је прекид описа догађања у азијском делу Русије.

 

По сећању од претходног читања могу да кажем да се Светозар задржао у Азији више од годину дана.Повратак је уследио када је дознао да се Срби могу јавити у добровољце за одлазак на фронт. Уследио је повратак у европски део Русије.

Повратак у европски део Русије

 

Са писањем стижемо на Добручки фронт 1916. године

 

 Чим смо видели да се Румуни повлаче и наши добровољци су се спремали да се повуку, али смо се имали држати зато што смо пред собом имали ограду од бодљикаве жице.Када су се Румуни повукли, Бугари су почели наступати према нашим положајима.Бугари су почели да наступају у стрељачким стројевим полако и опрезно.Наша пешадија и артиљерија је пуцали на Бугаре и они су били опрезни у наступању.Наш командир Милан Бобић нареди мени и још неким војницима да одемо да покупимо сандуке са муницијом које су руски војници бацили у једну јаругу.

За то време Бугари су се привукли до саме жице испред наших ровова.Руси су их видели и гађали су их карчетама из топова.Ми смо морали пазити да Бугари не ускоче у наше ровове а морали смо се чувати и руске артилерије.Једном услед силног пуцања понестане пушчане муниције.Руси су некако довукли са двоколицама сандуке до једне дубоке јаме, коју су ископали Румуни, и ту их изврну.Јама је била дугачка око 30 метата широка 10 м. а дубока 3-5 метара.Сандуци полете до дна јаме у упадну у нужник који је ту био ископан.Неки сандуци су се распали па се муниција морала купити.Купили смо и брисали муницију која живот значи и слали нашим војницама.

Једном кад смо радили на чишћењу муниције зачула се јака пуцњава.Ми смо веровали да то наши пуцају на Бугаре.Око 15 часова утрчи у наш ров војник из моје чете, Милан Остојић.Исти је био сав уплашен и рекао је да су се наши повлаче и да су већ прошли нашу јаму.Ја сам ствар схватио озбиљно и јавио сам осталима да се спремају за повлачење јер су Бугари били близу.Пошто је јама била дубока нисмо знали где су Бугари.У тај моменат већ се није чула пуцњава.Бугари су нас прошли.Наши војници који су носили муницију нису се вратили у јаму код нас тако да нисмо знали право стање ствари.Када сам чуо да је пуцњава престала мислио сам да су Бугари престали са навалом.У јами нас је остало 5-7 војника.

Са мном је био мој колега Живан Врговић и Рада Девић, санитетци.Чим смо дознали од Милана Остојића да су се наши повукли, да је он заостао и да је случајно наишао на нас, спримали смо се да изађемо из јаме на излазни јарак који је био окренут према селу.Ја сам пошао напред али када сам дошао до излаза нисам смео напред јер су Бугари отворили митраљеску ватру на сам излаз тако да је све прашило.Како су Бугари већ били на око 40-50 метара и почели нам нешто довикивати није било времена за чекање.Живко Врговић рече: „Излази Ботић или пуштај да ја изађем“.Пустим ја Живка и још 2-3 војника и ја потрчим не гледајући на метке који су фијукали.Срећом да су Бугари били на 20-ак метара па је пуцњава олакшала.Док смо бегали у пуном трку приметио сам и нашег потпуковника Петра Радивојевића родом из Београда.

По изласку из јаме моја чутурица је била пуна воде.У једном моменту сам осетио да ми је мокро са десне стране.Уплашио сам се да нисам рањен.На срећу само сам био мокар од воде из чутурице.Трчећим кораком стигли смо у село које је било напуштено.Бугари су престали да нас гађају.Ми смо продужили даље до неких камара сламе.Киша је падала целу ноћ.Са мном је био Влада И. Бељански из Ст.Кера који је био у трећој чети, трећег батаљона, другог пука прве Српске добровољачке дивизије.

Целу ноћ док смо лежали нисам могао да спавам пошто су ми руке биле масне од брисања муниције, а брисао сам лице рукама.Стално сам мислио да ми нешто шета по лицу.Сутра дан смо опет заузели нове положаје.На новим положајима није било ровова па смо их морали сами копати.Било је затишје па смо могли мирно копати ровове.За то време Бугари су са два балона вршили осматрање.Затим је њихов авион на висини од 5-10 метара надлетео наше положаје но како је било забрањено да се пуца на авионе ми нисмо отварали ватру.

После тога, око 16 сати један руски авион надлетео је бугарске положаје у ниском лету и на њега су Бугари отворили ватру из артилерије тако да се авион једва извукао кривудајући лево и десно.Истога дана су Бугари и Турци на нас отворили јаку артилериску ватру из топова 120 мм.Дознали смо да су Турци однели 3 велика топа више десно како би нас могли боље гађати, пошто смо ми били у средини између Руса са десне стране и Румуна са леве стране.Пошто смо били истурени, а нарочито наша трећа чета коју су засипали јаком ватром она се морала повући бежанијом, нашта је непријатељ појачао артилериску ватру.Код треће чете био је пуковски заставник који је погинуо.Непријатељ је на нас избацио много тешких граната, а било је доста које нису експлодирале.Једна се граната распала близу мене, подигла је земљу.Једно парче гранате је ударило у земљу, одбило се и ударило ме у десни бок.Пошто је парче прво ударило у зекмљу његово дејство је ослабило па сам тако имао среће да не будем рањен.Када је непријатељ увече престао да пуца, изашли смо из ровова и разгледали около нераспаднуте гранате којих је било 5-7-комада.Бугари и Турци су се уз помоћ немачке артилерије и авијације спремали за офанзиву против Руса и Румуна, па и против нас.Сутрадан је почео противнапад ка десном крилу, где је била 61 руска дивизија.Пошто су Руси заостали са својом борбеном линијом, а услед непријатељског дејства су се повлачили, морали смо и ми да се повлачимо.С тим је почела општа бугарско-турска офанзива.

На њиховој страни био је немачки генерал Мекензен.Непријатељска офанзива је пребачена из Добруџе са десне стране, на другу страну Дунава, у Румунију услед чега је наша Прва српска добровољачка дивизија пребачена са фронта у Бесарабију која је у то време била под Русијом и која је била са леве стране Дунава када се улива у Црно море.

 

После повлачења из борбе

 

Када смо се повукли у Бесарабију, ту смо били размештени по селима.Били смо размештени по кућама поред ДунаваУ селу где сам ја био живели су побожни Руси звани Сторобрци. Јако добар народ, они су нам давали да једемо и спавали смо по њиховим собама.Чим смо се сместили дошао је наш командант пуковник П.Радивојевић да нас посети и види како смо се сместили.Када нас је обилазио видео је да су неки војници имали румунску или чак бугарску блузу или шињел.Неки нису имали ни пушку.Био је врло нерасположен.Питао је војника где му је пушка, овај би одговорио да је остала на фронту нашта је он одговорио:“Боље да си ти остао!“ Пошто се наше одело, које смо добили од Руса када смо кретали на фронт, исцепало ми смо узимали румунско које је било од доброг штофа и топло.Док смо били ту, као санитет, нисам ишао на стражу нити на вежбе па сам имао времена да кувам и идем по воду на Дунав.По воду сам ишао коњским колима која смо добијали од сељана.У свакој кући је било једно одељење у којем је била хрпа камења у виду фуруне па се у њу ложи ватра и када се камење угреје онда се на њега баца хладна вода која ствара велику пару, а истој тој фуруни уграђен је један велики тучани лонац у којем се грејала вода за купање.Сем тога имају једне мале метлице од гранчица направљене које се умачу у воду и са њима се шиба по телу.

Једном када се требало наше санитетско одељење купати ја сам пристао да им донесем воде из Дунава са једног лимана.Једна комшиница ми даде кола са буретом и ја одем по воду.Када сам дошао на Лиман, коњ уђе са колима у воду дубоку 70-100 см.Када сам насуо воде у буре, узмем кајасе и бич и потерам коња.Како је коњ тргао кола, извуче се срчаница, кола се расклопе, коњ крену, а кола остадоше у лиману, буре се преврне, а ја паднем у кола и сав се поквасим.Једва сам склопио кола благодарећи што је коњ био миран.Када сам се вратио кући и испричао шта се десило, сви су се смејали.Више нисам ишао по воду.

У том селу са мном је био и Стева Божић из Славоније.Он је често долазио код мене на разговор.Једног дана је дошао и жалио се да нема шајкаче.“Видиш брат Ботић, како сам настрадао!“Рекао ми је како је неки војник Гавра стално говорио како спава код своје газдарице чији је муж био на фронту, а која је имала једно женско дете.Прича Стева како је он по мраку отишао код Гаврине газдарице и ушао у њезину собу и знајући да она спава поред фуруне легао поред ње и почео да је дира руком.Газдарица је мислећи да је Гавра поред ње поче лаганим гласом да говори: „Гавро буди миран, бежи даље, иди одавде“.како Стева није хтео одустати, она поче викати и свуче му шајкачу са главе и рече да ће упалити лампу.Стева се уплаши и побегне по мраку тако да га није познала али је шајкачу задржала.Стева се уплашио да ће га пријавити, па је дошао код мене да се посаветује јер другом није смео да каже.

Чим ми је све испричао одмах је почео да предлаже шта ће рећи ако дође до суда.Рекао је да ће рећи да је шајкачу заборавио када се купао, па је она узела.Ја сам га саветовао да оде код ње и све призна и да каже како је Гавра покварен и лажов и да је она једна поштена жена, да се он уверио и да се извињава што је то урадио.

Стева је отишао код газдарице и почео причу, нашта се она насмејала и рекла да је Гавра и синоћ био али га је она отерала и да му је узела шајкачу.На то је Стева реко да је то био он  и да се уверио да је она поштена жена.Газдарица му је вратила шајкачу и на молбу Стеве да ником не прича, рече да ће ћутати о свему.

 

У том селу смо остали још око 20-30 дана па смо из Бесарабије отишли у руску Украјину.Превозили су нас са жељезницом преко Болгрода за Березовку 1 и 2 пук.

3 и 4 пук је отишао је у Вознесенску варош.У Березовки смо зимовали са 1916. на 1917. годину.У Березовки смо били размештени по приватним кућама у собе како је где било могуће.Ја сам био са санитецима:Живаном Врговићем, Радом Девићем, Николом Поповићем, а било је и других војника.Командир чете био је Милан Бобић поручник, Сувајџић Милош из Србобрана је био наредник, поднаредник је био Александар Симендић из Сомбора.Ћата је био Јанко Глумац, Личан.

Храна коју смо добијали била је, пасуљ, макарони, усољеба риба коју нисмо радо јели па смо сами спремали мамаљугу, кромпир, рибу.У Березовки становништво су били Руси и Јевреји.Мога газде ћерка је продавала новине па је често навраћала кући и доносила новине: „Руско Слово“ које сам читао па сам тако научио руски језик.

Када сам био у резерви у Березовки добијем од мога брата Бранка карту из Агаја који је у срезу Ерпоторија крај Црног Мора, у којој ми јавља за брата од стрица Миту Проке Ботић који је у Екатаринослову.Још сам добио карту од брата од стрица Славуја Проке Ботић који је у Ташкенту.Славуј ми је писао да сам још млад и глупав мислећи зашто сам се јавио у добровољце у Српску војску.

 

У фебруару 1917. у Русији је избила револуција.Новине су биле пуне вести, а и сами смо расправљали о томе.Код нас у Березовку дошао је генерал Михајло Живковић, старији човек снажне грађе и гадног погледа.Кад нас је посетио са сваким се руковао и упитао одакле је, на шта смо ми говорили име и презиме и одакле смо.Он нас је храбрио да издржимо.Долазио је и командант дивизије, генерал Стеван Коцић.Командант пука био је потпуковник Петар Радивојевић.

 Једном у пролеће 1917. затражим ја одсуство од команданта пука Радивојевића како би посетио брата Бранка који је био заробљен и радио је код једног Немца, млинара Јакоба Гроса у Агају.Са Бранком је био и Влада Бабић из Ст. Кера.

Команданту се обратим на рапорт и затражим 10 дана одсуства.Командант ме је упитао да ли знам путовати.Одговорио сам да знам и да имам географску мапу.Упитао ме је одакле сам, „Из Бачке сам“ рекох му.Командант рече ађутанту:“Пиши му 10 дана!“Добијем објаву и спремим се за пут.Путовао сам жељезницом од Березовке преко Поночноја, Синелникова, Милерова и Екатариновска па до Александреја према југу до Симферопоља и Соробуса па дођем у Ерпоторум на Црном Мору

Отидем у град да се распитам за Бранкову адресу али ми многи нису знали казати.Обратим се једном фијакеристи и покажем му адресу.Он ми рече да познаје Јакоба Гроса и његова два заробљеника.Онда каже како је био пре неки дан тамо и да је то далеко 48-50 км.Ја га замолим да ми покаже правац.Кренем се ја ујутро пешке за Агај.Уватим се друма и ретко сам сретао кога.Више пута сам се одмарао .Тако угледам неку стрњику и видим неке рупе.

Приђем и видим да се вади камен за градњу кућа.Камен је био жућкаст и мекан.После подне око 17 ч. до крајности уморан стигнем у Агај.У Агају угледам широке улице, ретке куће, покривене црепом и један бунар из којег је неки човек вадио воду.У близини је стајао упрегнути коњ са колима.Ја сам био жедан, цео дан нисам пио воде.Приђем бунару и проговорим неколико речи на руском језику.Човек рече да је аустроугарски заробљеник и да је Србин.Он је мене упитао да ли сам и ја Србин.Рекао сам да јесам и упитао га за брата Бранка.Он ми рече:“Ено Бранка ди стоји наулици пред кућом“.Ја се упутим према њему, а он гледа.Ја му кажем:“Шта гледаш, што не прилазиш?“.Утом ме он позна и приђе.

Поздравимо се и упитам га да ли је скоро добијао од куће писмо.Дошли смо у собу где су становали, одмах је дошла и газдарица супруга Јакобова, Котли.Ја је поздравим на немачком и она се насмејала.Јакоб и Влада нису били кући.Касније су дошли с посла.Увече је газдарица позвала и мене на вечеру.Газгарица се интересовала да ли ја говорим немачки.Када сам рекао да говорим одмах су газда Јакоб и газдарица и још  једна девојка почели са мном да говоре немачки.Газде су биле љубазне, причали смо о свему.Њих је највише интересовала ситуација на фронту.После вечере понуде ми газде собу, али се ја захвалим и речем да бих волео са Бранком и Владом у собу.Дуго смо ту ноћ причали.

Ујутру Влада и Бранко рано устану и намире стоку.После нас је газдарица звала на доручак.Доручак је био спреман на столу који је био постављен чистим чаршафом.На столу је била кафа, путер, сланина и леп бели хлеб.Чист суд и чаша за воду, свакој особи нож, кашика и виљушка.Тако је било и за вечеру.После вечере говорили смо на руском и на немачком језику.За многе ствари су се интересовали.Прво било им је чудно да сам ја у српској униформи, а Бранко и Влада су ратни заробљеници, бивши грађани Аустроугарске.Газдарца ме је питала како ћу се ја вратити у Аустроугарску када се борим против ње.Ја сам одговорио да то више неће бити Аустроугарска и да се ја зато борим.

 Они су на то оћутали али сам ја приметио да им није било пријатно.Влада и Бранко су ћутали, а ја сам био убеђен у оно што сам говорио.Био сам сигуран у победу савезника.Када смо дошли у собу, рекли су ми да газдама баш није право то што сам рекао.Ја сам им објашњавао неке ствари али их нисам наговарао да и они иду у добровољце.Нису ни они мене одвраћали.Сутрадан су Влада и Бранко ишли са три коња сваки и тробраздним плуговима да ору.Позову и мене.Бранко је понео џак са сламом па смо цео дан седели на плугу док су коњи вукли.Када су узорали Бранко и ја одемо кући а Влада остане да подрља.Влада је упрего три коња у дрљачу и сео на једног па је трчећим кораком подрљао њиву.

Код Бранка сам остао 5-6 дана па сам се спремао за покрет.Газде су ме заржавале али нисам могао више остати. Сем тога пут је био дуг 700 километара.

 

 

Повратак са одсуства у јединицу

 

 

Пошто сам газдама рекао да ћу ујутро кренути назад, газдарица ми је спремила сланине, кобасица, хлеба, колача.Још су ми дали и руских новаца, 6 рубаља.Сем тога газда Јакоб је наредио Бранку да ухвати коње у кола и да ме одвезе на жељезничку станицу у Соробус код Ефпорторија.Када сам полазио ја сам се захвалио газдама и опростио се са њима.Влада и Бранко су ме довезли на 3 км. до станице па сам ја пешке наставио.Путовао сам возом до Березовке и када сам дошао у јединицу пред мене је изашао један војник из наше чете, иначе Банаћанин, па мени рече: „Здраво брат Ботић, да ли си ти наш?“'

„Зашто ме тако питаш?“

„Зато што су многи иступили из добровољаца“, рече и упита ме да ли ћу и ја напустити добровољце.Рекао сам да не знам и одем у свој стан.Чим сам дошао у Березовку још се нисам ни пријавио у четну канцеларију наједном дође један војник који је био курир, по имену Влада, родом из Баната и рече ми да дођем у канцеларију код ћате Јанка Глумца.Поздравим се са њим, а он ме упита: „Слушајте Ботић, ја сам вас звао да ми кажете да ли желите и даље остати у добровољцима“? Ја сам застао па га упитао о чему се ради, да ја не знам ништа јер тек сам стигао.Он ми рече да су неки напустили пре неки дан.Када сам упитао шта је са поручником Бобићем одговорио ми је да је он са нама.Ја сам одговорио да ћу остати.

Када сам отишао у собу, једва су ме дочекали да чују шта је ново.Рекао сам да остајем.После неки дан оне који су одступили одселили су од нас и спровели негде у унутрашњост Русије где су се запослили код руских војних јединица.Ми који смо стали у добровољцима ишли смо на занимање, формирали смо четне санитете и често су нам долазили руски официри који су истицали да рат треба дасе продужи до победе савезника.

 

 

Полазак поново на фронт

 

 

Некако августа месеца 1917. године наше добровољачке јединице су се спремале да поново иду на фронт.Једнога дана нас стрпају у вагоне у Березовки и пошаљу нас на фронт у Бесарабију.Отиднемо преко Болгрода у Атулеју.Тамо смо се разместили, цела наша Прва Добровољачка дивизија.Од фронта смо били удаљени 30 км. У Атулеји смо били до новембра 1917.Живот у Атулеји је био обичан.Спавали смо по ходницима и шталама.Народ је био православне вере, звали су се Гогоузи, а причали су као Турци.

Док смо били у Атулеји видели смо како њихове месне власти обнародују преко једног гласника који је био старији човек са доста великим штапом у руци.Кад он извиче своју поруку он увек ону последњу реч знатно отегне и подвикне „Охо!“

Ми сви у глас одговарамо са „Охо!“, нашта се он насмеје.У Атулеји су се наши војници картали.Ја сам се међутим определио за трговину.Трговао сам вином и месом.Ја и неки Миленко из Мола, био месар и који је клао свиње, а ја сам продавао.За паре од меса сам куповао вино од грађана и продавао на литре нашим војницима.Ту где сам ја становао руски војници су клали краве, овце и козе.Руси су бацали козије главе које сам ја сакупљао и правио паприкаш.Са говеђијих црева сам скидао лој и правио лојане свеће.

Свеће сам правио тако што сам у лонцу топио лој, затим сам у земљи избушио рупу и поставио канап као фитиљ затим сам сипао лој и чекао да се охлади.Када су свеће биле готове продавао сам их оним војницима који су се картали.Свеће су биле 1 рубља комад.Картароши су ме често будили ноћу и тражили свеће.

Једну ноћ док сам спавао у ходнику пробудио ме је један мој другар и рекао:“Хајде брат Ботић, хоћеш да једеш меса?“

Устанем и обучем се па за њим.Кроз кратко време стигнемо у једно напуштено двориште, а пред нама једна шупа у којој је био велики мрак.У мраку је било десетак војника.Један ми даде комад меса у руке и ја загризох, одмах сам знао да је овчије.После тога дали су ми живинског меса, све то смо јели без хлеба.Кости смо бацали кроз врата на двориште где су чекали изгладнели пси који су прождирали кости.На крају су ми рекли да је месо било од овна мога газде.Није ми било право јер сам знао да газда много волео и пазио свог овна.Једном ми је газда на руском језику рекао:“Нема мог овна.“На то сам му ја одговорио:“Вратиће се.“, иако сам знао да је завршио у лонцу.

Док смо били у Атулеји војници су се од досаде картали дан и ноћ.Ја сам имао друга који је био кројач, а звали смо га „Шнајдер“, а звао се Рада Девић.Рада је стално нешто радио, преправљао шињеле, блузе, панталоне и имао је новаца.Понекад би од мене купио свећу па би ишао у шталу да се карта.Ја сам одлазио да гледам како он губи свој новац на картама.Ја изађем у ходник где су били његов и мој кревет и нађем његову сикиру коју је он дужио као војник.Ставим ја Шнајдерову сикиру у његов кревет, у сламарицу.Рада је био љут кад је губио на картама и кад је долазио да спава није се скидао већ је легао обучен и правио се да спава јер је знао да ћемо га питати да ли је добио или изгубио.Када се ујутру пробудио питали смо га како је спавао.Рекао је да је добро спавао само га је нешто жуљило целу ноћ и рече да иде да види шта је то било.Завукао је руку у сламарицу и напипао је сикиру.Кад је извукао руку у њој је држао сикиру.Загледао је и питао чија је и откуд у његовом кревету.Зауко је сикиру далеко у двориште колико је могао.Псовао је бога и галамио и рекао је да зна ко је то урадио да би га убио.Чим је он сикиру бацио ми смо му рекли да он не сме да баца државну имовину и да је то његова сикира.Он се мало бунио али оде да узме сикиру коју је бацио.Када је подигао погледао је и рекао:“Па да то је моја сикира, али сам ја заборавио да је имам, а и не знам где је она досад била.“Напослетку је једном рекао:“Сигурно је то Ботић мени ставио сикиру у кревет.“Чим је то прошло ја одем у четну канцеларију код  ћате Јанка Глумца и испричам му цео случај.Рекао сам ћати да га позове и каже му да ће бити одликован што је издржао целу ноћ да спава са сикиром.Јанко који је и сам волео шалу пошаље ордонанса Владу да позове Раду у канцеларију.

Рада је питао шта оће тај ћата.Ипак пристао је да дође ќод њега.Ћата Јанко га је са врата дочекао речима да је добио заслужено одликовање.Рада рече да он ничим није заслужио никакво одликовање, а нарочито се није истицао у борби.Ћата му рече да је то одликовање заслужио јер је преспавао целу ноћ са сикиром.Рада је одмах изашао из канцеларије наљућен.Када се вратио у чету сви смо се смејали и били радосни због тог догађаја.Прво је ћутао, а после је рекао да није крив ћата већ Ботић који је све то закувао.Кратко време се љутио, чим је зарадио нове новце ишао је поново да се карта и опет изгубио свој новац.Када би одлазио добацивали су му: „Пожури у кревет, чека те твоја сикира“.Тада је иначе био својих 45 година, слаб физички и јако нервозан.

 

Док смо били у Атулеји код нас је долазио руски генерал Цуриков који нам је држао говор како треба да будемо уз владу Керенског социјалисте револуционара, а не за генерала Корнилова који је у то време био главнокомандујући свим руским оружаним снагама.Временом су нас добровољце извели ван села и направили нам бараке од шаторских крила.Дали су нам гас маске и угонили нас у шаторе и пустали на нас отровни гас.Није никоме ништа фалило под гас маскама, али ако је неко имао неки сребрни предмет тај би одмах пожутио.

У Атулеји смо остали до новембра месеца1917. услед Руске револуције и нисмо ишли на фронт који је био у близини.Руси су били са леве стране Дунава, а Бугари и Турци са десне стране.Преко Дунава водио се артилериски двобој између Руса и Бугара.Нису Дунав прелазили ни Руси ни Бугари.Јесен је била лепа, али је ситуација била неизвесна услед руске револуције.Наши су тражили да иду за Солунски фронт где је исти био 1917. године.

 

П.С. Данас 31.03.2009 године када преписујем дневник, у дневним новинама „Дневник“ објављен је дана 29.03.. текст са сликом, који нас обавештава да је Председник Србије Борис Тадић положио, уз војне почасти, венац на споменик Првој Српској Добровољачкој дивизији која се борила у саставу 47. специјалног руског корпуса на фронту у Добруџи.У борби против немачких, турских и бугарских јединица погинуло је око 3.000 добровољаца од којих су 90% били Срби.

Споменик је подигнут на иницијативу њ.в.краља Александра Карађорђевића - ујединитеља 1926. године.(прим.Милана Ботића)

 

 

Мој растанак са добровољачком дивизијом 1917. године.

 

 

Док смо били у Атулеји пронео се глас да ћемо ми добровољци ићи за Солун.

Једном дођу неки Србобранци који су били настањени пре рата у Добруџи, избегли из Добруџе и сада су се налазили у Бесарабији.Ја их упитам за мог ујака Перу Гаванског из Србобрана који је био у Добруџи, у селу Илон лок.Србобранци ми рекоше да се он сада налази у једном селу 12 км. од Болгорода као надмлинар.Када сам чуо да је мој ујак са породицом у близини, одмах сам помислио да га посетим и да се видимо, а за случај да се неко не врати кући из Русије.Пошто сам још кући знао да је ујак у Добруџи, а и писао сам му из Троцког логора у село Илан Лок, одговор нисам добио.Стога сам рекао својим колегама да бих желео да посетим ујака који је био недалеко од Болгорода, у Бесарабији.Ја сам се јавио ујутру на рапорт код командира чете Милана Бобића и затражим одсуство да би посетио ујака.Командир чете ми рече да осуство не могу добити јер је обустављено давање одсуства пошто су намеравали да нас пошаљу на Солунски фронт где се у то време налазила српска врховна команда, а и сам фронт.Чим сам се вратио у јединицу састао сам се са својим друговим Врговићем, Божићем и осталима и саопштио им да нисам добио одсуство.

 

Моји другови су ме саветовали да ја сам на своју руку отидем до 3 дана и да обиђем ујака и да нико неће приметити.Ја сам и сам одлучио да напустим јединицу и одем да обиђем ујака.Једног лепог дана, око 10 часова ја спремим своју кашику, пешкир, сапун и још неке ситнице.Своју војну опрему оставим на свом кревету: пушку, шаторско крило, ашовчић,р анац.Када сам те ствари оставио било ми је тешко што напуштам јединицу и своје другове.Кренуо сам из села Атулеје и преко поља се упутио према Болгород који сам познао по димњацима које сам угледао када сам изашао из Атулеје.Често сам се освртао гледајући да ли неко иде иза мене или ме прати.Пролазио сам кроз нека села у правцу Болгорода и око 15 часова стигао до једне групе, где сам угледао аустроугарске заробљенике како туцају камен на путу. Ја сам поред њих прошао али нисам започињао никакав разговор са њима.Чим сам ушао у Болгород угледао сам млин и на вратима млина два човека које сам упитао за ујака.Рекли су ми да има још 12 км до места где је ујак.Када сам стигао до тог места угледао сам велики димњак и помислио да је то млин где је мој ујак.Упитао сам некога колико је ово место удаљено од Болгорода рекли су ми 12 врста.Помслио сам да је то место и пожурио да пре мрака стигнем.Када сам стигао до млина одмах сам упитао једног радника за мог ујака.Радник ми је одговорио да таквога овде нема.Ја сам се збунио, нисам знао штаћу.

Пао је мрак и ја сам морао тражити преноћиште.Наишао сам на једну кућу где је било пуно друштва, упитао сам за преноћиште.Примили су ме.Говорили су руски.Добио сам и вечеру.Они су у соби имали разбој и пуну кућу друштва.Ја сам помислио да нису по народности Бугари али нисам ништа питао.Видим да су према мени неповерљиви, а и ја сам био опрезан и целу ноћ сам их се бојао, на крају сам ипак заспао јер сам био јако уморан.Ујутру сам се пробудио захвалио на конаку и упутио се у правцу другог села у којем сам видео димњак, а које је од овог села било удаљено 18 км.Када сам стигао у то село упутио сам се у млину и упитао де ли је ујак Пера Гавански ту.Рекли су да није али да може бити у суседном селу.

Чули су да има тамо један Аустријанац у млини.Упутио сам се у то село које је било удаљено 10-12 км.Када сам стигао била је већ ноћ.Био сам уморан и утучен што не могу да нађем ујака и што сам оставио своју јединицу.Ујака ни ту нисам нашао.Потражио сам преноћиште.Упитам за конак код једног старијег човека, примио ме је на конак.Увече смо заједно вечерали пошто сам ја имао хлеба.Човек је био сиромах.Спавали смо добро.Ујутру је човек спремио доручак, испекао је у тигању без масти једног шарана и то смо заједно доручковали.После доручка захвалио сам човеку и кренуо назад у своју јединицу која је сада била удаљена 40-50 километара.Ја сам био тужан због тога што нисам нашао своје рођаке, због револуције која је избила у Русији, а поготово што су на прагу били избори за совјетску Русију.Руски војници више нису били загрејани за борбу против непријатеља већ су очекивали ко ће победити у револуцији тј. ко ће добити власт.

Кроз које год село сам пролазио видео сам да су подељени, једни су били за ове, други за оне.У једном селу сам потражио сам конак код једне куће у којој су живеле две жене од својих 25-30 година које су имале по 2-3 детета.Жене су биле јаке и вредне.Питао сам их где су им мужеви, у војсци, у рату рекоше ми.Нисмо много разговарали пошто нису знале руски језик.Плашиле су се мене, а и ја сам се њих плашио.Ујутру око 4 сата упалиле су лампу и почеле месити хлеб.Када су испекле лепиње дале су и мени.Када сам устао дале су ми доручак.Пошто се нисам скидао за спавање, само сам обуо ципеле и поново сам кренуо у своју јединицу од које сам био удаљен још око 15-20 км.Док сам ишао у јединицу био сам јако забринут, нисам знао шта ће ми приговорити и како ће ме сматрати, а могу добити и казну.Ка да сам био на 2-3 км,. срео сам руске формације које су биле код нас у јединици размештене.Један међу њима ме познаде и упита: „Куда Ботич?“ Ја рекох да идем у јединицу.Рекоше ми „Твоји више нису ту.Отишли су као и остале добровољачке дивизије.Нису више ту, већ су отпутовали за Француску и то возом и да сада уопште нема добровољачких јединица.“Упитао сам их шта сад да радим.Упутили су ме код шефа ж. станице да упитам како могу да стигнем наше јединице.Упутим се до ж.станице и упитам за своју Дивизију.Речено ми је да су прошли варош која се налази на прузи Одеса–Рени и која се колико се сећам звала Розделна, а у Бесарабији и где је велики жељезнички мост.Упитао сам када има следећи воз.Речено ми је неће скоро.

Чим је први теретни воз наишао ја сам се укрцао не њега.Ту у возу сам сазнао да су се моји упурили преко Русије у луку Архангелск која је била на крајњем истоку Русије.Када сам видео да их не могу стићи, одустао сам.То је био за мене тежак положај пошто сам остао без својих другова и без најпотребнијег за живот хране, веша, стана.Почео сам да мислим шта ћу и како ћу.Ди да се кренем на коју страну и коме?У то време у Русији је била велика Октобарска револуција и ниси се могао лако снаћи.Није се знало ни ко пије ни ко плаћа.Руских војника у вагонима је било пуно, болесних, рањених, а и оних који су напуштали фронт да би учествовали у Руској револуцији, док су неки одлазили кућама.Мене нису дирали.Путовао сам без дозволе као и други.

 

 

Моје ново место, код брата од стрица Мите Ботића, у Екатаринослову

 

 

Док сам још био у возу који је ишао у правцу Одесе, на обали Црног мора, где сам био до одласка на фронт у Добруџу, намислим да одем у Екатеринослов где се налази мој брат од стрица Мита Проке Ботић.У руском Конон зопосу-касарни артилериској крај ћурне (затвора) која се налазила на путу за неки манастир.Када сам стигао у Одесу, ту сам још видео наше војнике који су дошли до мене али сам ја ћутао и тако је прошло на миру.На станици си ми рекли да могу отићи у Одесу јер ту има нека наша мисија која ће ме прихватити.

Међутим одлучим се да ипак одем код брата Мите.Када сам стигао у Екатаринослов на Днепру, велику варош која је имала фабрику у којој се лило жељезо и коју су Руси звали Бронски завод.Одмах сам потражио брата Миту у заводу пошто сам од раније знао његову адресу док сам се са њим дописивао са фронта.Миту сам пронашао у заводу и он се јако обрадовао и лепо ме дочекао.Када сам се срео са братом Митом одмах ми је било лакше, био сам слободнији и сретнији.Мита се налазио у Конском запосу у резерви, одкада је напустио другу добровољачку дивизију, где је био насилно мобилисан од стране Руса.Мита није ишао на фронт пошто је избила револуција у Русији и он као Србин није морао да учествује у тим догађајима.Са Митом су били још неки бивши добровољци из друге Српске Добровољачке дивизије:Платон Рајинац из Футога, бивши редар, Милан Рокин из Футога, Влади свирац исто из Футога.У Бронском заводу радили су из Старог Кера (Змајева) Сава Владе Ботић и Мија Штеве Кобиларов.У Екатринослову је био и Сава Малешев који је радио код једне угледне руске породице.

 

Пошто је Мита већ дуже времена радио у коњској штали, одмах је и мене пријавио у канцеларију како би и ја остао да радим код њега.Командант од Конског запоса био је пуковник Коваљевски.Када сам ушао у канцеларију, један писар ми је рекао да ме не може примити без одобрења моје јединице нашта је други писар рекао да може и да не треба правити питање јер смо ми, мислећи на српске добровољце сви напустили своје јединице.Истога дана пуковник Коваљевски је потписао решење о мом упослењу.

Радио сам у штали сваки дан, то је била штала резервних коња за руску артилерију.У тој касарни била је и руска артилерија, али је била одвојена од нас.Посао није био тежак, храна је била добра.Месо је било за ручак, а понекад смо добијали и шећера.Хлеб је био добар.Ја сам од стране трећег вода сваки четврти дан одређиван за дежурног у кухињи.У ствари сам био комесар у кухињи за време дежурства.Имао сам обавезу да контролишем да се храна добро скува, да се месо правилно подели итд.Ја сам делио месо по порцијама и за себе сам остављао најбоље.Кувари и помоћно особље су ме волели јер сам и њима остављао најбоље.Радио сам у штали изјутра, а после сам одлазио на пазар где сам трговао одећом и обућом.Мита је трговао цигарама, правио је и продавао.Мита је имао доста пара.Једнога дана дође руски наредник и одреди мене да будем шеф коларске радионице.Ја се нисам хтео примити, изговарајући се да ја немам појма о колима.

Касније, опет исти наредник ме одреди да будем старешина у коњској болници.Ја сам се примио, али сам остао само 2-3 дана јер је било тешко заповедати када није било дисциплине.Остао сам и даље са братом Митом.На Нову 1918. годину одемо нас двојица код Саве Владе Ботића и код Мије Штеве Кобиларова који су нас дочекали у фабрици.У њиховој бараци су нам спремили ручак, сланине, колача и кафе.После су они једном дошли код нас.Онда смо опет ми били код њих.Они су се распитивали о ситуацији на фронту.Ја сам их уверавао да ће савезници победити иако је Русија изашла из рата, а ушла у револуцију.Они су се изненадили јер су били уверени да ће у рату победити Немачка и Аустроугарска.Ја сам им рекао да ћу ја доћи кући у шајкачи.Они су ме питали како када сам се борио на фронту против Аустроугарске.

Рекао сам им да ће победити савезници и да ћу ја доћи кући у шакачи.Тако је и било.Када сам ове редове писао нису више били међу живима ни Мита, који је умро 1921.,ни Мија који је умро 1922-3., ни Сава који је умро 1943.Ја сам кући дошао са шајкачом 1920. године, што је Сава и видео.

Док сам био у Екатаринослову, био сам стално запослен код коња.Често сам одлазио на пијацу, пошту и жељезничку станицу.По вароши сам видео разноврсне руске војнике, као на пример украјинске са гојданацима које су носили на чакширама, широким ланпосима и на глави капе са дугачком гомбом, онда Уланере као коњанике, морнаре и још неку украјинску војску.По улици су често постављани митраљези.Једном су Уланери пуцали из топова на раднике који сау били запослени на Бронском заводу. Шарпнела је баш погодила у кров где су били радници.Колико сам дознао није било слоге између Совјета и војних власти.У фабрици су монтирали блиндирани воз за рачун радника.Док сам био запослен код коња ишао сам колима на оближње поседе по сламу.Једном сам ишао на посед истражног судије Зуборова по сламу и свратио сам у једну кућу да преноћим.

Ту сам видео да руски сељак тешко живи, у соби је имао слаб, мизеран намештај.Домаћица која је кувала вечеру није имала шпорет већ огњиште.Чорбу је запржила ситно сецканом сланином.Једном сам био на другом поседу и видео сам да радници једу и спавају у штали где је стока.Увече је једна радница донела у лонцу чорбу и изручила је у једно коританце на столу, пришло је 10-15 радника и са дрвеним Кашикама су јели чорбу.Када су појели чорбу, она иста радница је у једном већем суду донела насуво и док је изручивала стално је лупала о коританце да испадне.Радници су опет са својим дрвеним кашикама јели.Овај начин је остао још од давних времена.Док сам био у Екатаринослову, у Москви је вођена борба између Козака и анархиста.Најпре је дошло до борбе између белогардејаца и бољшевика.Бољшевици су овладали целом вароши у марту 1918.

Пошто су Немци напали Русе 1918. преко Украјине, ми у Екатаринослову смо се уплашили да не дођу до нас Аустроугари.Пошто сам био у Српској Добровољачкој Дивизији било ми је јасно да би одговарао по аустроугарском војном закону као дезертер.Сава Ботић и Мија Кобиларов су се спремали да се предају Аустроугарима.Мија је пришио своје две капларске звездице и тако су отишли у сусрет аустроугарским јединицама.Стигли су кући живи.Мита и ја смо остали још који дан у Екатаринослову па смо га и ми напустили.

Ја сам решио да још једном посетим свога брата Бранка који је био у Агају.Путовао сам возом преко неких места Александрова према Симферопољу па до Соробеја.Када сам сишао са воза у Соробеју отидем до поште да позовем свог брата Бранка да изађе пред мене колима.Када сам ушао у зграду у којој је на спрату била телефонска централа угледао сам испод једног степеништа гомилу војничких писама.Пришао сам и почео превртати не били нашао неко писмо мени познато.Имао сам среће.Нашао сам писмо које је моја сестра од стрица Јованка Проке Ботића писала мом брату Бранку и у коме га извештава о девојци из Старог Кера, Милици Славуја Вујин коју је мој брат изгледа волео.Понео сам писмо брату Бранку.Попео сам се до централе и успоставио везу са канцеларијом у Агају и преко општинског службеника средио да обавесте слугу Јакоба Гроса да изађе колима пред мене.Кренуо сам пешке за Агај.Приметио сам да ми у сусрет иде чезија и Бранко да кочијаши.Међутим чезије нису стале него су прошле поред мене, а Бранко се правио да спава.Када сам довикнуо: „Бранко“, он са тргао и зауставио кола и ту се ми поздравимо и кренемо у Агај.Лепо су нас дочекали.

Када је дошло време вечери газдарица Ана је дошла у Бранкову и Владину собу и позвала и мене са њима на вечеру.Ми смо отишли на вечеру било је друштва.Причали смо на руском и немачком.Вечера је била врло добра, чистоћа изврсна.Ја сам остао код њих неколико дана.Ишао сам са Бранком да оремо, седели смо на плугу и причали о свему и свачему.Када сам кретао упитао сам Бранка какво још одело има осим радничког.Показао ми је неко слабо одело, ја му дадем моје одело, а он мени 3 рубље.Газда Јакоб ми је дао још 5-6 рубаља и пун џак хлеба, сланине и колача.Дао је и кола да ме Бранко одвезе до станице Соробус.Када смо били на 3-4 км.Бранко се вратио, а ја сам наставио пешке.Када смо се растајали Бранко ми је дао његову слику и слику на којој је била моја мати са братом Љубом и братом Милом, а испред њих моја ћерка Десанка.Како је у Русији била револуција нисмо могли утврдити када ћемо се опет видети.Стигао сам у станицу Симферопољ и ту сам на станици чекао везу.Ја сам на глави имао руску официрску капу и на капи руску кокарду.

Један војник који је легитимисао рече мени: „Товаришц, ја не желају виђет вашу кокарду.“Стога ја скинем кокарду са капе.Када је дошао воз за Александрово, сео сам у један вагон у којем су били марински комесари са петокраком на грудима и кожним црним капутима.Ја сам мирно седео и нисам говорио.Плашио сам да ме неће препознати као Србина и да сам против револуције.Када је воз стигао у Милерово, ја сам изашао из вагона и сео у воз за Екатаринослов.Путовање је било споро и отежано јер са једне стране је била револуција, а са друге се ближио фронт.Било како било стигао сам у Екатаринослов.

 

 

Напуштање Екатаринослова 1918.године

 

 

По доласку у Екатаринослов затекао сам брата Миту.Немци су наступали и приближавали се.Ми Срби који смо били из Мађарске и који смо били у српским добровољцима нисмо смели чекати.Мита није хтео кући, бојао се да га не ухвате иако није био ни добровољац ни на фронту, бојали смо се и војног суда.Стога решимо Мита и ја да идемо у унутрашњост Русије.Још истог дана кренемо на жељезничку станицу и седнемо на воз за унутрашњост.Воз је ишао за Ростов.Мита је сео у вагон са војницима, а ја сам се попео на вагон.Са мном на вагону био је један дечко 15-16 година, млад, детињаст.Био је красноармејац и имао је пушку.Јео је бомбоне и на станици би добацивао публици и нудио их бомбонама.Када је неко пришао, он би уперио пушку и смејао се.Била је ноћ када смо кренули.

Град је био на реци Дњепар и био је један велики мост који је био на спрат.Доле је ишла пруга а горе кола.Како сам ја био у седећем положају решим да легнем на вагон.У том моменту смо наилазили на мост који је био толико низак да сам ја имао невероватну срећу да сам легао баш у том моменту иначе би ми мост закачио главу.Шта би било ко зна?! Боље да нисам доживео.Могао сам изгубити главу.Касније сам сишао у вагон и ту нас је легитимисала војна патрола.Исправе које смо имали били су довољне да се види да смо Срби.Питали су нас зашто путујемо у унутрашњост.Рекли смо да Немци надиру и да морамо да се склонимо.“Товаришци, што ви плашите народ?“, питаше нас Руси.Оћутали смо и наставили да путујемо.Дошли смо до Ростова.То је велики град који се налази у Донској области на реци Дон, индустријско трговачки центар.

Мост преко реке Дон спаја Ростов и Батајск.Док смо у Ростову чекали на воз за Кубанску област придружили су нам се неки непознати Срби и два Словака, један је био Иван Человски из Кулпина.Када смо стигли на кубанску област у село Кушчовку, ту смо прво видели да има белог хлеба и свега.Нашли смо стан код јако доброг човека који се звао Алексеј Јелисејев, који је имао жену и ћерку која је имала око 17 година која је била слбуњава, али лепа.Газдарица је била добра, спремала нам је да једемо, пекла је рибу.Мита је служио код једног кубанског козака и њему је било добро.Док сам био у Кушчовки ја сам трговао са брашном и хлебом који сам носио у Ростов и тамо на пијаци продавао.У Ростову сам добио документ који је важио као уверење.На пијаци у Ростову купио сам брјач са којим сам се намеравао бријати.Прво сам себе обријао.Када је брат Мита видео хтео је и њега да обријем.Обријао сам га некако.Када је то видео газда Козак захтевао је да и њега обријем.Док сам га бријао ишле су му сузе толико је бријач био туп.Када сам дошао до браде рекао је да ће он сам да заврши бријање.Док смо били у Кушчовки фронт се приближавао Ростову.Баш на православни велики петак 1918. када сам пошао у Ростов да продам брашно у Батајском с ове стране Дона чујем топовску паљбу и једна граната паде у Ростов.Продам брашно једном жељезничару и вратим се у Крушчовку.Чим сам стигао кући обавестио сам Миту да се Немци приближавају и да морамо да одступимо пошто је Крушчовка била раскрсница пруге од које је један део водио према Екатаринскодору према Црном мору, а тамо су били бели или контрареволуционари како су их звали Бољшевици.

Главнокомандујући Белих био је генерал Корнишов.Гађали су бољшевици кућу у којој је био смештен генерал Корнишов и погодили баш под астал и том приликом је генерал погинуо.Како су се приближавали и Немци Мита и ја решимо да идемо даље.Поздравили смо се са Јелисејевима који су заиста према нама били добри.

 

 

Одлазак за Сибирију 1918.године

 

 

Видели смо да се у Кушчовки која се налази у Кубанској области већ концентришу бољшевичке јединице за борбу против белогардејаца корниловаца.Ту су се већ почели појављивати и анархисти.Они су дошли једном локомотивом, а носили су заставу на којој је писало „Смрт капиталистима!“Ми смо схватили да је ситуација опасна и да постоји опасност да се појаве Немци, стога решимо да одемо из Кушчовке.Једног дана у пролеће кренемо у правцу Царицина (Стаљинград).Када смо стигли у Царицин који лежи на реци Волги ту смо затекли много бољшевичке војске.Међу њима је било и Срба који су служили код бољшевика, био је ту Паја Гајинов који је био из Шова (Равно Село).Они су нас позвали, али ми нисмо хтели да још једном служимо у војсци када смо се већ опростили.Стога дочекамо једну лађу која је пловила по Волги у правцу Саратова.Када смо стигли у Саратово упутили смо се у команду.

 

У команди су нам понудили да ступимо у бољшевичке јединице.Ми нисмо хтели, а било је оних који су ступили у бољшевике.Чули смо да су неки већ побегли из руске војске.Решимо Мита и ја да идемо даље.Из Сарарова смо Волгом кренули за Сонору (сада Кујбишев).Када смо стигли у Сонору тамо је исто било много бољшевичке војске, црвеноармејаца и много других нација.У Сонори се нисмо дуго задржали.

Седнемо на воз и кренемо преко моста на Волги за Сибирију.Чули смо да је тамо боље, да има животних намирница и да су то богати крајеви.Када смо дошли на мост  преко реке Волге мени је било жао што напуштамо Европу и одлазимо далеко.Воз је продужио у правцу Сибирије.Међу нама је било 10-15 Срба који су исто намеравали да се дочепају Сибирије.Када смо стигли у Уфу која је била на планини Урал.

У близини смо угледали један камени споменик на коме је са једне стране писало ЕВРОПА, а са друге АЗИЈА.Када сам видео да напуштам Европу било ми је јако тешко, али другог излаза није било.Када смо стигли у град Чељабинск неки наши су изашли, а ту је већ било наших Срба.Мита и ја смо остали и продужили даље у Сибир.Када смо стигли у варош Курган, који је био 250 км.удаљен од Чељабинска, нисмо хтели да изађемо него смо продужили даље.Следећи град на нашем путовању био је Петропавловск.Када смо стигли на станици смо видели да има белог хлеба, путера, јаја итд.Решимо да ту сиђемо са воза.Када смо сишли упутимо се у град и купимо животне намирнице.Када смо се снабдели упутимо се у заробљенички логор где је било много аустроугарских заробљеника.Остали смо неколико дана.

Једног лепог пролећног јутра упутимо се у град.Успут смо срели групу Козака и поштара, који су имали беле траке око рукава, на коњима.Ми смо се изненадили када су нас легитимисали и упитали ко смо и шта овде радимо.Нису нас дирали .Ми смо ипак пошли у град.У граду смо сазнали да су Козаци и Чехословаци ноћас срушили совјетску бољшевичку власт у граду.Чехословаци су били бивши аустроугарски војници који су приступили руској војсци.Иначе Чехословаци су формирали добровољачку дивизију и кренули преко Влдивостока за Француску.

Међутим Руси су их спречили и они су остали у Сибирији.Уз сибирску пругу је било доста Чехословака.Руси их нису пуштали према Владивостоку бојећи се да не ступе у контрареволуционарне снаге Симјонова које су формиране од белогардејаца и бориле су се против бољшевика.Чехословаке који су били наоружани у возу, Совјети су разоружали.Међутим један број војника је сакрио своје оружије по вагонима које Совјети нису нашли.Преврат у Петропавловску су извели Чехословаци заједно са козацима.Када су Совјети у Сибирији били у формирању своје власти наилазили су на разне тешкоће.Као на пример борба против контрареволуционара, па борба са Козацим, нарочито старијим који нису прихватали бољшевизам.

Преврат у Петропавловску извели су Чехословаци из два воза и Козаци из Петровска који је био одмах до Петропавловска.Ми смо се заинтересовали о чему се ради.Зашто Чеси и Козаци имају око левог рукава белу траку и руске царске кокарде на капама.У току ноћи Чехословаци и козаци напали су фабрику конзерви и разоружали совјете.Колико сам обавештен, у преврату је погинуо само један Чехословак којем је бомба експлодирала док је прескакао ограду у фабрици.Сва власт је прешла у руке контрареволуционара.Ми смо се одмах морали јавити новој команди у Павловску.Команда се налазила у једној већој згради.Када смо ушли у команду одмах нас је дочекао један Козак и легитимисао.Рекли смо да желимо неку потврду да можемо да се крећемо по граду.Одмах су нам понудили да ступимо у њихову редарску службу.Ми смо одбили.

Када смо улазили у команду видели смо затвор у коме су били бољшевици.Нама није било пријатно то гледати, нисмо хтели да се мешамо у ту њихову ствар.Пошто су у преврату учествовали Чехословаци, као награду, заузели су високе положаје у новој власти у граду.Командант града био је неки Комарек, а после Бенеш и Прохаска, сви бивши официри.Чехословаци и Козаци су заједно владали градом.Њихова борба се проширила.Козаци и Чехословаци су преузели власт у скоро целој Сибирији.На чело власти у Сибирији ставио се адмирал Колчак.Чим је извршен преврат болнице су биле пуне рањеника, нарочито бољшевичких војника.Пошто ми нисмо могли да живимо у логору затражили смо од власти да нас наместе у болници.Мита Ботић, Иван Человски и ја смо били намештени у болници „Лазарет“ за помоћно особље.То је била војна болница.У тој болници био је управник генерал Манојлович, лекар који је био врло строг, старији човек.Сестрица је била једна девојка, Рускиња, јако добра и лепа.

У тој болници смо остали Мита и ја, а Иван Человски је пребачен у Павловск.Старешина наше болнице био је надзорник Марувинов.Чим смо дошли у болницу одмах су стигли рањеници из Омска.Међу њима је био неки Сава, Србин.Нарочито је било бољшевика и то тешко рањених.Било је и Чехословака, међу којима је био један коме су одстранили.Један од рањеника је био неки Литванац који је имао 18 рана на себи.Био је снажан са својих 25 година.Ја сам га дворио, превијао.Он је само мене тражио да га преврнем и да га понудим на ноћни суд.Када је одлазио на операцију само је мене тражио.Ја сам пазио када сам га дизао и спуштао и он никада није зајаукао.Чим је неко други хтео да га подигне он је одмах викао и није дао да га други дирају.Ногу и руку су му ампутирали и он је умро у тешким боловима. После сам дворио једнога који је имао велику рану на стомаку.Умро је у тешким мукама.Рад у болници није био тежак.Добијали со плату и храну. У болници смо прали патос, чистили, дворили болеснике.

Нисам дуго остао у болници јер нисам хтео да се покоравам наређењима надзорника Марувинова.Стога се пријавим у управу градске милиције, да ме приме у градску милицију.Прво су ми рекли да нема места.Кроз неколико дана ме позову и одреде ме у први участок (реон).Када сам дошао на дужност у 1. реон.Лепо су ме примили.Начелник градске милиције био је поручник Јуран, по народности Естонац.Начелник првог реона био је неки млад човек који није био дуго.Подначелник је био Кодешев, по народности Немац.Надзиратељ је био Зибан.Милиционери су били Сопков, Трусанов, Безивољин, Погаченко и Никитин.После је дошао Иван Спјешко, неки бивши радник Путиловске фабрике у Петрограду.Било нас је више.Лепо смо се живели.

Првих дана су ме одмах упутили да идем у трагање за опљачканим баракама које су биле на једном вашаришту, удаљене 230 км од Петропавловска.Кодешев је одмах скренуо пажњу начелнику да не шаље мене јер сам невешт.Ипак су ме одредили да идем са водником Николајем Воронином. Николај је био врло добар човек.Сели у фијакер, са нама је био и изасланик разваљених барака.Кочијаш који нас је возио само до првог села, а онда су нас преузимали како смо наилазили на које село и тако се понављало док нисмо стигли близу вашаришта где су биле разваљене бараке.Успут смо ноћили код председника општине, негде смо ноћили код Киргиза који су нас лепо дочекивали.Чим смо стигли код Киргиза неко од домаћих би узјахао коња и отишао до чопора оваца и донео најбољег овна и заклао га да нас угости.Киргизи су живели номадским животом, ишли су за стоком.

Њихово село се звало Аул, и то је било покрштено.У свакој Аули биле су њихове породичне колибе које су биле од танкох летвица, покривене камиљом и овчијом длаком.У клиби није били неког намештаја.На поду који је од земље прострти су ћилими.Имаде један сандук који је био лепо офарбан и обложен плеханим тракама.Имали су сто који није био вишљи од 30 см.Киргизи седе на земљи смотавају ноге под себе.Столице немају.Имају доста вучијих кожица.Када Киргизи закољу овцу, одеру је и ставе у велики котао који је укопан у земљу, наложе ватру и скувају месо.Чорбу проспу, а месо ставе на сто.Домаћин ножем сече комаде и баца пред госте.Ми рукама узимамо и без хлеба и соли једемо месо.Уместо хлеба имају мале гомбоце од брашна и лоја.На крају нам дају камиса од кобиљег млека, које је специјално спремљено и мало кисело.

Киргизи су високи и крупни људи..На ногама носе по троје чизама.Лагано се крећу.Код њих је коњ под седлом је увек у близини.Ако треба да се иде негде скаче се на коња, како мушки тако и женске.Киргизи живе номадским животом.Они се стално крећу са својим Аулом и стоком.Свака Аула има свој број пријављен код власти.Када смо стигли на коњима у последњу Аулу која је била удаљена 30км.од вашаришта где су биле разграбљене бараке, нисмо смели даље пошто смо се плашили сељака који су тамо живели.Стога смо решили да се вратимо у Петропавловск.Док смо се враћали тамошњи сељаци су презали по 3 коња у кола да се што брже путује.

Њихова кола су била без лотра и шарага али су зато около имала исплетен кошар од прућа. Кола су имала две рукунице.Кад оће да крене, он узме дугачак бич, ошине и подвикне: „Брр!!!“, а коњи се дају у галоп.Када смо дошли до једне реке, кочијаш Киргиз није приметио мост па је натерао коње у реку и ту су коњи преврнули кола у реку.Ја сам пре тога сишао са кола и рекао му да не тера, али он није хтео да слуша.Када натерају коње у галоп они онда беже по 10-15 км.Коњи Киргиза су малог раста,чврстог и дебелог врата са великом гривом.Кад стигнемо у које село они испрегну коње и вежу их за воћку са брадом близу дрвета тј. се главом подигнутом високо.То Руси зову „вистовка“.Када смо се кренули на тај далеки пут ја сам био наоружан пушком званом „Брденка“.Док смо путовали, често сам виђао поред пута дивије гуске али их нисам могао погодити.Срећно смо се вратили са тог пута али необављена задатка.

Када смо се вратили у Петропавловск ја сам одмах био распоређен на уличну стражу.Најчешће сам ноћу стајао на углу банковска.Чим сам ступио у милицију одмах сам добио стан у опшче житје за милицију.То је био смештај за милиционере нежење.Било нас је око 20-30 људи.Са мном су били милиционери из 2. и 3. реона.Међу осталима са мном је био и Личан Иван Златар, млад човек са својих 25 година који је био добро развијен и јако смо се добро слагали.Једно јутро док се Златар умивао ја ставим под његов јастук једну аустроугарску кокарду на којој је писало „ Г.Франц Јозеф“.Када је Златар подигао јастук и видео кокарду рекао је: „Е, брат Ботић, да знам ко је ово мени ставио под јастук ја би га намах убио!Па ја сам се против њега борио, а сад да га држим под јастуком“. Ја сам га само гледао.

Пошто је почео да доручкује опет је рекао да би онога ко је ставио кокарду под његов јастук убо овим ножем у срце, којим је доручковао.Још једном ме је упитао да ли сам ја то урадио .Рекао сам да нисам и на том се завршило.Са мном је био и Стева Оканов из Футога, Аврам Петровић из Товаришева и још један Србин Кокин.Са мном су били милиционери Руси Труханов, Боживокин, Цизојев и још многи који се не сећам више.После 2-3 месеца обчешцтво се расформирало.Ја сам добио стан у улуци Банковској број 68 код Нељстина.Тамо је био један кућерак са собом и кујном.У соби је становао надзорник Николај Вороњин са својом супругом Матроном.Нису имали деце.Николај је био јако добар човек.У кухињи смо становали ја и Стева Оканов и још један стари милиционер Селунјев који је често био пијан.Николај Вороњин, Рус био је врло добар човек.Мене је јако волео и служио је у нашем реону.Код жене од Вороњина, када је он био на служби, било дању, било ноћу долазио је њен пријатељ.Николај то није знао.За кратко време Вороњин се разболе и умре.Ја сам сумњао у његову жену да му је давала погрешне лекове.Када јој је муж умро, наставила је да се виђа са тим пријатељем.Мислим да се није оженио са њоме.

Плата ми је била мала али сам могао да живим пошто сам био сам.На дужности сам био достављч, стражар, а често сам ишао у биоскоп, циркус и парк...све за потребе службе.Када се начелник Смирнов уверио у моју послушност, он ме је одредио у управу милиције за дежурног, сваки трећи дан по 24 сата.Тај задатак ми није био тежак, иако сам седео код телефона број13. и примао наредбе од виших војних и цивилних власти.Издавао сам наредбе реонима.Код мене је увек било неколико дежурних милиционера.Увек сам био унутра у канцеларији и много сам радио на телефону.Док сам ја радио сваки трећи дан на дежурству, Стева Оканов је вршио дужност сваки дан код затвореника са још једним другом Вањком.

Док сам вршио дужност, често сам морао отпремати мобилна кола на фронт који је постојао између Сибирских трупа под командом генерала Колчака и бољшевика чије су трупе наваљивале из Европе преко Урала.Стева Оканов је био код заробњеника у приземљу, а ја сам се налазио на спрату у канцеларији.Стева је користио мој положај и доводио је сељаке који су довозили кола код мене у канцеларију и ословљавао ме на руском језику са «господине начелниче».Доводио је сељаке којима је требала потврда да их ослобађам обавезе зато што су стари, син им је погинуо у рату, други син је у рату итд.Сељак се захваљивао, Стева је одпоздрављао.Знао сам да им Стева то наплаћује, колко је ко мого дати.Стева је увек имао доста новаца.Једном је донео један велики прстен који је вероватно узео од Кигиза или Татара и показивао ми.Када се умивао оставио је прстен који сам ја узео и преправио мени.Стева се бунио тражио је прстен.Најпосле је рекао:'»Украшћу ја мени други!»Стева је крао и брице али сам му их ја бацао у друго двориште.

Једном га је заболео стомак и морао је у нужник.На свом кревету оставио је новчаник са новцем.Ја се баш тад вратим са дежурства и угледам новчаник .Змем га и погледам клико има новца и узмем 100-150 рубаља и кренем да тражим Стеву.Када сам му вратио новчаник упитао ме је колико си узео.Толико колико сам сматрао да треба.Како смо добро живели није било проблема.Стева је често долазио код мене у канцеларију ноћу и звао она места где је знао да ће имати неке користи.Например, када је знао да се у неким кућама пије и лумпује,тражио је да идемо да легитимишемо и хапсимо.Једном смо у 12 сати ноћу отишли у један стан где је било женскиња које смо пописали .После је Стева користио да се са њима спрегне, да их не би записао у записник.У тим ситуација ме је ословљавао са: „Господине начелниче“, и наравно није записивао оне за које је мислио да се може окористити.Понеке је водио у свој стан.Једном смо у Првом реону вршили легитимисање.Са нама је био и надзорник Зибан.Док је надзорник легитимисао особе које су лумповале ја сам приметио у углу десет флаша вотке.Стрпам себи једну у џеп.Како је и Зибан видео колико има флаша, а није видео да сам ја једну узео,није посумњао у мене већ је мислио да је неко од затечених сакрио једну флашу вотке.

Стева је често мене звао код затвореника и онда рапортирао са: „Господине Наредниче“, а затвореници су само гледали.У затвору је било 36 мушких и 14 женских затвореника.Ја нисам имао право никога да ослободим, пустим из затвора и ту Стева није имао користи од мене.Стева је волео украсти, макар конца.Ја сам знао да Стева краде од мене неке ситне ствари али ја нисам обраћао пажњу на то пошто сам знао да ћу надокнадити то од њега.Док сам био у милицији било је разних занимљивих догађаја.Једном сам ишао у друштву са још два милиционера, Пољоченка и Никитина да претресемо један стан у вези са кријумчарењем ракије.Ракију смо пронашли у подруму затрпану у кромпир.Ми нисмо хтели одузети цело буре.Затражимо од власника два ведра у која смо насули ракију (вотку) и понели у участок (реон).Док смо носили улицом два ведра пуна ракије, она два Руса милиционера стално су тражили да пију ракије.Ја им нисам дозволио.Док смо се погађали са једним фијакеристом да нам превезе ведра са ракијом до реона, Пољоченко је усред града подигао ведро и пио ракију из њега.Једном смо од једног руског сељака на постојелском двору (коначиште) запленили пуно буре ракије које је донео у варош да прода.Ракија коју су сељаци продавали била је слаба12-14 %, самогонка, прављена од жита.Када смо запленили буре са ракијом натоварили смо га на кола једног фијакеристе и сељаку рекли да дође у први учосток (реон) ради саслушања.

Сељак нам је тврдио да ће одмах доћи чим упрегне коње у кола са којих смо му скинули буре са ракијом.Међутим, ми смо сами отишли у реон, буре смо скинули и чекали да дође сељак чије је буре било.Сељак никако није долазио, вероватно је отишао кући.Увече када смо видели да сељак неће доћи и када је начелник кренуо кући, покренуо је буре и видео да је скоро пуно.Када је начелник отишао кући са нама је остао надзиратељ Белпасов који је био родом из предграђа Павловска и надзиратељ Зибен.Било нас је на служби 6-8 свега.Чим је начелник отишао, почели смо да се интересујемо за ракију у 7. бурету.Давали смо своје мишљење о количини литара и разгледали буре.Највише нас је интересовало како извадити ракије из бурета.Напослетку смо уз дозволу Белпасова почели вадити ракију из бурета и пити.Ја нисам хтео да пијем.Руси су ме стално нудили: „Пиј Ботич“.Ја сам одбијао.Пошто је напољу била јака зима ја сам се примио да ложим у фуруну.Целу ноћ сам много ложио, а Руси су вадили ракију и пили.Када су се понапили ја сам још боље ложио, понамештали су се да спавају.Док су они спавали ја одем до куће и донесем 4флаше, наспем ракијом и однесем кући.Окренем тако 3-4 пута и легнем и ја да спавам поред њих.Кад је било пред зору Боживољин са пробуди и опет хтеде да се мало „похмоли“ како то Руси кажу.Отидне до бурета и извади ракије да пије.То учинише и остали.Када су утали око 7 сати умили су се и отишли до начелникове канцеларије да виде колико је још ракије остало у бурету.Нажалост, у бурету је остало само око 10 литара ракије.Како је буре било око 50-60 литара, много је фалило.Чим су то видели одмах су помислили како ће се код начелника оправдати када он упита где је ракија.Они су решавали међу собом.Божевољин рече да не зна где је толика ракија.Почео је да рачуна и да размеће на појединце.Нпр.нек је он попио 1 и по литру, Труханов и Бесполов по литру, Пољоченко 2 литре итд. Господин Ботич није пио.Гледали су да није буре исцурило, али око бурета је било суво.

Они су са интересовањем чекали начелника у 8 часова, да виде шта ће им рећи.На њима се видело да су мамурни.Сам начелник је био велики алкохоличар али је ујутру био трезан.Бесполов му рапортира да нема ништа ново.Стари лисац је видео колико је сати.Продрмао је буре и упитао: „Па шта је то, где је ракија“?Бесполов и сам протресе буре и виде да је скоро празно.Господине начелниче да вам кажем нешто.Јесмо пили ракије али нисмо могли толико попити.Начелник рече да ће их све саслушати сем мене који нисам пио, што су и Руси потврдили.Начелник рече да ће их на записник саслушати.Сем тога јавио је за овај случај и управнику милиције потпуковнику Трифуновом који је наредио да се они са чином деградирају и да се сви спроведу у полицајски затвор и то одмах, што је и извршено.Сви су разоружани и смештени у затвор.Чим су отишли у затвор управник Трифунов нареди нашем начелнику да из првог реона намести дежурног официра да би дежурао сваки трећи дан.

Пошто су сви ухапшени нека се одреди један трезвењак који би замењивао на дежурству.Пошто међу Русима није било трезвењака одреде мене да будем дежурни.Давао сам дежурство сваки трећи дан по 24 сата у управи милиције.Док сам био у реону са службом одређен сам са још једним милиционером да идем у један приватан стан да ухапсим Пољаченка, колегу милиционера, који је био пијан.Када сам ушао у стан, позвао сам колегу да пође са мном.Он је одбио.Ја сам му саопштио да је ухапшен на шта је он протестовао.Ипак је пошао са нама и то напред.Када смо изашли на улицу Пољаченко се окрете и ухвати колегину пушку и хтеде је отети од њега.Пошто се он нарочито противио против мене схватио сам да он пушку хоће да употреби против мене.Стога сам моју пушку на којој је био бајонет уперио у њега и рекао му да ћу га пробости ако не остави колегину пушку.Пољаченко је стварно одмах пустио колегину пушку и после је био миран.Спровели смо га у Учосток.Од они који су били у затвору због ракије неки су отпуштени, а неки су враћени у службу. 

Једном док сам био на служби, спроводили смо умоболног код лекара Др.Мукина.Болесник је био доста јак човек.Док смо га спроводили, oн је стално нападао.Мој колега је био прилично невешт човек па сам се плашио да болесник не отме пушку па да је употреби против мене.Доктор је наредио да се болесник смести у наш затвор.Док сам служио у милицији мој брат Мита Ботић и даље је остао санитету болници.Он је долазио код мене и ја сам ишао код њега.Са Стевом сам био на стану и време је пролазило све до пред саму јесен 1919.Једно време ситуација се на фронту изменила у корист бољшевика чије су се армије приближиле.Бољшевици су заузели Чељабинск и Курган па су се приближавали Петропавловску.Једног октобарског дана требало се евакуисати из Петропавловска.Милиција је почела да се припрема за евакуацију из града.Поменутог дана сам био дежурни у управи полиције.Било је много посла на телефонуОдједном сам приметио да наших нема, док сам ја морао да останем да примам наређења од војних и цивилних власти.Моји ордонанси су већ сви отишли.Ја сам остао да дежурам поред телефона број 1.Једном добијем наређење да се смене страже на улици.Ја сам издао наређење за скидање стража са улице у 4 сата поподне.Одједном упада у канцеларију наш управник Тривунов и викну:“Господин Ботић, остави све и ево ти коњ, седај на њега и бежи из града, већ се воде борбе у граду

Ја сам све оставио, узео сам једне ваљане чизме, сео на коња и кренуо према жељезничкој станици али сам чуо како се воде уличне борбе.Избегли смо од града једно 30 км и крај једне шуме се сместили под шаторска крила, поред самог језера.Ту смо остали неколико дана док се фронт није приближио.

 

 

ЖИВОТ У МИЛИЦИЈИ ЗА ВРЕМЕ ИЗБЕГЛИШТВА У ШУМИ

 

 Октобра месеца 1919. стигли смо у једну шуму, цео милицијски опорст са 32 коња.Чим смо стигли у шуму на одређено место, коње смо испрегнули и пустили их на пашу.Коње је морао неко да чува док пасу.Начелник Трифунов је у међувремену смењен па је на његово место постављен нови управник, један старији човек из Златоуста, исто из милиције.Управник је одмах рекао да коње неко мора да чува.Нико се није хтео јавити .Стева се јавио да хоће.Ја сам му рекао:“Немој Стево!“Он хоће па и мене наговара да пођем са њим.Биће нам добро и добро ћемо живети.Ја нисам хтео, али Стева је наваљивао и ја пристанем.Обећао ми је да нећу морати да враћам коње, то ће он.Обећо је и да ће ми кувати.

Одем ја са Стевом да чувамо коње.Док је он пазио коње ја сам крај језера седео и чекао да долете дивије гуске па сам пуцао на њих.Пре него смо потерали коње на пашу сваки милиционер је одабрао себи коња.Коње је Стева чувао.Једном наиђе Татар са два коња и колима.Упита га Стева да мењају коње.Татар пристаде да мењају једног који је био исто вранац, али је био ћорав на једно око.Стева пристаде али да Татар да 500 рубаља приде.Овај је пристао и трмпа је извршена.Други дан наиђе Татар са коњем жеравом, Стева му понуди да мењају коње.Опет су мењали коње уз доплату коју је дао Татар.Када смо увече дошли у логор дође милиционер Цизајев и погледа свог коња вранца па рече: „Мој или њет“.Нисам знао да је ћорав.Исто тако је приметио и други милиционер да му је коњ слабији и да шанта.Обадвојица су рекли да више неће бирати коње.После недељу дана Стева је већ променио половину коња.Једном је дошао начелник да обиђе коње и рекао нам: „Ја не знам,мени су јавили да су ми дали најбоље коње, сад видим да ови коњи не ваљају ништа“.Наравно, Стева је већ променио све боље коње.Он је био јако себичан човек.

Када су се бољшевици приближили морали смо да се повлачимо.Када је начелник саопштавао да треба да се повлачимо рекао је да неко мора остати да чува коње.Одмах је рекао да ако неко хоће добровољно да се јави да чува кола и коње које нису могли да потерају.Стева се одмах јавио да чува кола, коње и серсане док не дођу до њега јединице које ће преузети сав материјал.Ја сам требао ићи даље са осталима.Упрегао сам коња у рукунице и кренуо напред, међутим нисам добро упрегао и коњ је излетео из рукуница.Стева је остао, а ми смо отишли једно 20-30 км. и заноћили у једном селу.Када смо се ујутру пробудили Стева је већ био дошао.Чим је дошао потражио ме је у стану где сам заноћио.Мало је прилегао и око 8 сати смо устали и умили се.Стева је предложио да потражимо начелника да му рапортира стање.Пошто није добро знао руски повео је мене да би ја био тумач.Када смо стигли до стана начелника Стева је некога замолио да га пријаве на рапорт.Чим је начелник чуо изашао је у ходник и упитао: „Ну Степан, что новога?“ Стеван му је рекао да нема ништа новога али ствар је хрђава (плоха) начелниче.Стева је мене замолио да ја објасним начелнику како су му околни сељаци све што је тамо било поотимали.Када је начелник то чуо само је рекао: „Ничево Степан.Спаси бог што ти здрав пришол!“Начелник се није много секирао.

Kада смо се удаљили од начелника Стеван ме упита сећам ли се она два поломљена точка која смо однели крај ватре да наложимо и  рече да је и њих продао.“Продо сам све што је било од материјала и кола и коње.Све су сељаци добро платили.Док смо трговали ја сам стално варао сељаке да морам да идем код начелника да се споразумем о продаји.“

Када је хтео да ми покаже колико има новаца ухватио се за џеп али новчаника није било.Стева се запрепастио када је видео да је новчаник изгубио.Међутим није знао да му је новчаник испао док је спавао у мојој соби и да см га ја нашао под креветом и ставио га у мој џеп.Када сам видео да се Стева уплашио, ја извадим новчаник и дадем му.

„Јеси ли узео нешто?“ упита ме Стева.Дао сам му новчаник који је стварно био пун рубаља, око 30.000.Наравно да сам му узео 150-200 рубаља, али он то није приметио.

Када смо били у избеглиштву крај једне шума Стева је бријао колеге.Пре тога је по шипражју раширио своје новце да се суше пошто су биле ушивене по његовим џеповима, а оквасили су се због кише.Док је бријао Аврама Петровића из Товаришева, ја сам покупио 2-3 новчанице од по 1.000 рубаља, а да Стева то није приметио..Када је завршио бријање он поче да купи своје новчанице и примети да неке недостају.Обрати се мени и пита да нисам узео неку новчаницу.Наравно, рекао сам да нисам и ствар је била свршен.Стева се са тиме задовољио, није даље истрживао.Ми смо продужили одступање до села Рајевке која је била удаљена од Петропавловска 70 км.Стева, ја и Аврам нисмо хтели ићи даље.Остали смо код неког друга Владимира Краљевића који је био ожењен ћерком Петра Коцопова која се звала Нуаша.Они су имали синчића Петра.Краљевић је био Босанац и био се оженио са Рускињом.Ту смо остали 5-6 дана где су нас затекли црвеноармејци.




Интегралну верзију првог дела Житија Светозаревог можете преузети овде.