Добровољно ватрогасно друштво „Змајево“ 1960. године
Последњи с лева стоји:Светозар Ботић, секретар Д.В.Д. „Змајево”
Добровољно ватрогасно друштво „Змајево“ 1961. године
Сликано пред Месном заједницом Змајево, а у новој општини Врбас
Дана 24.12.1959. полажем испит за Испитаног ватрогасца у својој 70- ој години.Истога дана нас 11 је полагало испит.
Што се тиче нашег живота и наше ћерке Десе као и нашe унучади може се рећи да је добро.Деса је на послу у Врбасу, ваздан је нешто слаба.Озрен и Минка су здрави и лепи, високи и прилично одевени.Минка прима 14,000 дин. Плату, а Озрен од 10,000 до 13,000 дин.Ми их снабдевамо оним што имамо.Дајемо им храну, а почешће и понешто новца.Деси не дајемо она има плату 16,000 дин.
У новеммбру 1959. смо заклали једно свинче од 150 кг., а 13.јануара 13.1960. смо заклали једно свинче од 85 кг. Огрева имамо, добро ложимо, соба је топла, имамо шта јести, а и добро смо одевени.
Што се тиче наше родбине:
Сестра Марина је у Врбасу.Пошто је шогор Рада Жакић умро 1955. год. Марина се удала за Стевана Ковачев званог „Баћа“.Пошто није имала своје деце, окупљала је око себе, ко своје, децу својих ближњих.Бранку, Љубину и Станину ћерку, је такорећи присвојила.Бранка је код Марине била до поласка у школу.Марина је и поред тешког живота била увек спремна за шалу.Када је шогор „Баћа“ умро, Марина се доселила у Змајево у кућу мога брата Љубе, где је већ била дошла Десанка, моја сестра која се посвађала са својим сином Миланком и снајом Славком. Десанка је имала 5/12 делова куће, Љуба исто тако 5/12, а ја сам имао 2/12 делова куће.Када се мој брат Љуба оженио Станом, ми смо се договорили да ме исплати за та 2/12 дела куће.Тако је и учињено.Судски није преведено па је то остало поколењу да регулише.
П.С. После смрти оца Љубе, његов син Милан (Бата) је у договору са стрином Анком и сестром од стрица Десом превео делове куће тј.1/12 са Анке и 1/12 са Десанке на своје име.Њих две су то наследиле после смрти Светозарове 1965. год.Да напоменем да је председник суда у Врбасу, у време када смо преводили делове куће, био Светозаров познаник из Фекетића Ђура Ћетковић, из времена када је Цвета био управник поште у Фекетићу.
Сестра Десанка је у Равном Селу.Живи у кући са сином Миланком и снајом Славком који имају два сина:Мирослава рођ. 1949. год. и Јовицу, рођ. 1951 год.
Венчани 1948.
Мој сестрић Миланко и снаја Славка
1957 год. Брат Бранко има своју нову кућу у Змајеву
1957 год. Брат Бранко има своју нову кућу у Змајеву
Сликано 1960.пред Бранковом кућом
Слева Бранко, Сава Божица, Милица, Горица, Веско и Бране, држи се за ограду
Венчани у зиму 1947/8.
Бранков син Веско и снаја Горица
Мој брат Бранко и снаја Милица
Брат Мила је добро ситуиран са својим сином Савом који још није ожењен иако има 33 год.Ћерка Јулка, удата Секицки јеу Врбасу.
Сестра и брат
Милина и Видина деца Јулка и Сава
У црквеној порти маја 1960.
Венчање мог братанца Саве и Божице рођ.Бујандрић
Брат Љуба живи у својој кући сам, растављен је од своје жене Стане и деце Бранке и малог Бате.Живи сам, непријатно по њих.
Деца мога брата Љубе, 1953 год.
Милан ( Бата) и Браниславка ( Сека)
У току 1960. године до краја године сам био секретар Добровољног ватрогасног друштва Змајево уз надокнаду од 3,000 дин. месечно.Председник друштва био је Дамјан Тоше Бујандрић.
Што се тиче наше ћерке Десе она је још увек са службом у Врбасу.Озрен је у служби у Пошти Нови Сад у картирању.
Минка је директоров секретар у дирекцији.Остало за успомену
Стражилово, дивно Стражилово
тебе Бранко у звездице ково
теби пево и о теби снево
и од тебе понешто захтево.
Десно Минка, није ни слутила да је крај близу
1938-1965.
Остали су пусти снови, Минка се разболи.
Умре млада изненада.Ја и Нана смо добро дочекујемо често, унучад из Новог Сада.Исте године одгајили смо троје свиња, једно смо продали, а 2 смо заклали за кућу.Одранио сам и двоје јагањаца и то „Секу“ и „Гару“.Исте године смо поново преправили кућну електричну мрежу.У месецу мају 1960. оженио се наш синовац Сава са Божицом Младена Бујандрић.Прављени су велики сватови.Озрен је био ручни девер, а Минка заова у свадби.
Година 1960. завршила се без већих промена.
Дана 31.12.1960. био сам дежурни ватрогасац на стражи од 18-24 сата.У 24.00 сам смењен и отишао сам са другаром Дамјаном-Данчом Веселина Бујандрић у кафану на ракију.Остали смо до 3 сата у Новој 1961. години.
Божић смо провели у здрављу и сада смо још увек сви здрави и на свом месту.
Сусрет после 50 година; 1914-1964.
Сликано у дворишту куће Саве Стевана Бујандрића
Слева:
Светозар Ботић–Браца Цвета, Димитрије Латинкић-Ранко, Георгије Бујандрић-Ђура, Георгије Ботић-Лала Ђока, пратиоц са Ченеја, Младен Бујандрић–Чика и Сава Бујандрић.У позадини код врата, Љубица- Савина супруга
Георгије–Ђура Бујандрић отишао у Први светски рат као Аустроугарски војник, заробљен од стране Руса.Остао да живи у Русији.Основао породицу, има синове:
Дошао у родно село после 50 година.
Наследио дедину кућу
Унук Озрен са супругом Зорицом у дворишту, некада дедине куће
Овде је крај писању.Светозар је умро од срчаног удара 05.02.1965. године.
Унука Минка умрла је 22. октобра 1965. и сахрањена је у Змајеву.