Судије и капитени
Судија Ераковић, капитен Ђукић, судија Драшковић, капитен Габона, судија Миловић. Пред утакмицу „Обилић” - Репрезентација Габона.
Гостовала је у Змајеву 1983 репрезентација Габона која се налазила на припремама у нашој земљи.Габонци су били атракција, била је то прва и једина репрезентација која је гостовала у Змајеву и изазвала је велико интересовање публике.
Габонци и „Обилић”
Играо је „Обилић” и међународну пријатељску утакмицу са екипом из мађарског села Међешегхаза 1983 године. Следеће године „Обилић” је узвратио посету. Писац ових редова је сведок гостопримства у мађарским селима Кетеђхаза и Међешегхаза.
Међународна утакмица
Гости из Мађарске у белим дресовима и играчи Обилића у црвеним дресовима.
Средином деведесетих година екипа Обилића била је добро укомпонована, уиграна, стандардни састав са добрим резервама. Стандардни голман је био Ненад Чомић, Предраг Лугоња и после Слобо Ковачевић. Одбрану су чинили Воја Косовац, Веселин Јовић, Раде Миловац, Воја Бајић, Душан Могић, Драган Малић, Милован Јахурић.Средина и напад: Миленко Шикман, Мижа Арваи, Вулин, Драгољуб Збућновић, Драган Матић, Драган Петеји, Беца Бецић, Бане Марчетић, Драгољуб Јанковић, Драгољуб Цветановић, Дејан Миловац, Бошко Пилиповић.
Неколицина играча из овог састава, Бецић, Миловац, Могић, Лугоња, Косовац напустили су „Обилић” и наставили каријеру у другим клубовима. Мењали су клубове, а срце им је остало у Обилићу.
Један од ретких играча који је почео у пионирима и прошао све категорије и за први тим играо скоро двадесет година је Драган Малић, који је уједно и један од оснивача ветерана.
Ветерани
Играли против гостију из Мађарске.
Стоје:Брано Прелевић, Драган Вуковић, Лацика Нађ, Никола Јовичић, Веселин Мухадиновић, Душко Нешковић, Микан Секуловић, Бране Узелац, Сава Ботић, Мирослав Буквић. Чуче: „Мађар Тадић, Радивој Јововић, Лазица Марковић, Томо Радевић, Веселин Никезић, Драган Ђукић, Ранко Ђурица, Гојко Поповић и Душан Вујковић.
Управо је ова генерација оформила, касније, екипу ветерана Обилића, која се такмичи већ другу сезону у лиги ветерана.
„Делије” и „Гробари”
Ветерани пред тренинг утакмицу
Од јесени 2005 екипа ветерана, на челу са Миодрагом Бецићем, Миленком Шикманом, Веселином Јовићем, Драганом Малићем, Веском Овуком, Бором Милошевићем и осталима дала је скроман допринос за побољшање услова рада клуба. Сакупљањем чепова од Лав пива добијене су две гарнитуре дресова.
Стара косилица је ремонтована, али се показало да је потребна већа косилица ради лакшег и бољег одржавања травнатог терена. После ноћног турнира у лето 2007. купљена је тракторска косилица. На почетку пролећног дела првенства добијено је 12 лопти захваљујући ветеранима.
Ветерани испред старе свлачионице 2006 године, Данило „Дача” други слева стоји, као гост из дома за старе у Куцури.
Последњи снимак Лазице Марковића, играча и тренера, са својим вољеним Обилићем.
Управа клуба 1987 године, на челу са Веселином Мухадиновићем који је био запослен у Комбинату, донесе одлуку да почне градњу нове зграде за потребе фудбалског клуба. Прва помоћ за почетак радова стигла је од комбината „Змајево” .
На челу комбината налазио се Тома Трајковић, који се максимално залагао да се помогне Обилићу. А било је и оних који су били против било какве помоћи Обилићу, нећу их спомињати нека се сами препознају.
Цигле и грађа од порушене зграде Моргенталерове млине на углу Лењинове улице, а у близини игралишта, добијене су од Комбината. Први извођач радова је био Кртинић. Изливени су темељи и зграда је озидана до прве плоче. Због тешке финансиске ситуације радови су обустављени. Стајали су зидови ни криви ни дужни десетак година и служили су за разне приче и коментаре. Зашто?
Први тим у пролеће1987.
Слева стоје:Веселин Мухадиновић-тренер, Милорад Шикман, Горан Самарџић, Михајло Арваји, Ђока Срећков, Миша Кузманов, Драган Зорић, Горан Кисић, Влада Ћетковић, Предраг Ђуровић.
Чуче:Веселин Јовић, Воја Бајић, Милован Јахурић, Драгољуб Јанковић, ???Небојша Самарџић, Миодраг Ћетковић и Голман?
Прва плоча на објекту урађена је када је председник клуба био Милорад Стојановић „Масни” . Радови су стали јер није било средстава.
5:0 за „Обилић” у Петроварадину у јесен 1989/90.
Тренер:ВладимирЋетковић, Бранислав Марчетић, Предраг Лугоња, ДаркоМарчетић, Срђан Јовичић,Миодраг Бецић, Горан Трнинић, Драган Мишковић. Милорад Грбић, Драган Петеи, Саша Јано, Драгољуб Цветановић и Саша Хаврљенко.
Иницијатива за наставак радова покренута је од стране управе са Веселином Мухадиновићем као председником, а уз помоћ Рекреационог центра Врбас на чијем челу се налазио Момчило Миловић.
На клупи за резерве у лето 1990.
Радови су извођени мало споријим темпом од могућег и очекиваног. Опет је било разних коментара са свих страна, али радови су текли.
У позадини, трпно стање садашњег дома Обилића 1990. године
Будући ветерани, 1990. године
Стоје:Воја Косовац, Веско Јовић, Небојша Самарџић. Чуче:Драгољуб Цветановић, Дејан Миловац и Драган Малић.
„Црвена Звезда” у Змајеву 1991.
Заједничка фотографија Обилића и Црвене Звезде из Београда 22.6.1991.
Није срамота изгубити. Екипа која је изгубила од Црвене Звезде 1:6
У Змајеву 26. 6. 1991.„Обилић” - „Ветерник” 5:0
Председник клуба Новица Цветановић, Милован Јахурић-тренер, Предраг Лугоња, Драган Зорић, Миодраг Бецић, Драган Малић, Дарко Марчетић, ?, Горан Збућновић. Чуче:Миленко Шикман, Воја Косовац, Драгољуб Збућновић, ?, Драгољуб Јанковић, Душан Могић, Раде Миловац и Веселин Јовић.
У Гајдобри. Лето 1992 године
Стоје:Михајло Арваји, Раде Миловац, Веселин Јовић, Миодраг Бецић, Воја Бајић, Ненад Чомић, Милован Јахурић, Бане Марчетић и Новица Цветановић. Чуче:Воја Косовац, Драган Петеји, Драган Малић, Драгољуб Цветановић, Дејан Миловац, Драгољуб Збућновић, Душан Могић и Раде Вулин.
Позив за члана клуба
Позивница за Видовдански турнир у Косову Пољу 1993.годинеодине.
Распоред Видовданског турнира у Косову пољу 1993.годинеодине.
Ф. К. „Обилић” у сезони 1997/98.
Већина, играча са слике, су активни у клубу ветерана 2008 године.
Ни изненада ни неочекивано 1999 године десило нам се бомбардовање. Наступио је период прекида првенства, престанак радова, настала је нова ситуација коју је требало пребродити а остати свој на своме. Било је, неповратило се. И поред новонастале ситуације тј. свакодневног бомбардовања наше земље, фудбал није престајао да се игра. Скоро сваки дан игран је фудбал на главном терену, наравно рекреативно. Док су неки били мобилисани у резервни састав, неки су добровољно отишли да бране земљу, они срећнији су остали кући и време прекраћивали играјући фудбал.
Престанак бомбардовања најавио је промене, нови живот, нова догађања.
У сезони 2001/2002 „Обилић” је постигао велики успех пласманом у финале подручја. Прва утакмица против Будућности у Савином Селу добијена је са 1:0. Удругом колу против Сутјеске из Бачког Доброг Поља било је 2:1 за „Обилић” .
У финалу подручја, против Јединства из Госпођинаца, у Змајеву било је 1:0.
За улазак међу 32 у Војводини, у Змајеву је побеђена екипа Јединства из Старе Пазове са 3:1. По пропозицијама и следећу утакмицу „Обилић” је требао да игра у Змајеву, против „Цемента” из Беочина, јер је био из нижег ранга. Међутим нечијом вољом било је обрнуто, играно је у Беочину. Играчи Обилића дали су све од себе да победе. После велике борбе резултат је био нерешен 2:2. Пеналима је било5:4 за домаћина. Дејан Миловац вероватно и данас жали за промашеним пеналом, али и то је део спорта, а остаје да се спомиње и не заборави.
Екипа која је поднела све тешкоће, а и лепе тренутке, у највећем успеху у купу.
Играла је у саставу:Милош Субашић-голман, Мирко Михић, Милорад Грбић, Дејан Миловац, Миодраг Бецић-капитен, Бранислав Марковић, Жутић, Властимир Марковић, Угљеша Радојчић, Вукашин Радојчић и Аларгић.
Стоје:Грбић, Субашић, Радојчић В, Радојчић У, Миловац Д, ?
Чуче:?, Михић М, Марковић Б, Жутић и Марковић В.
„Обилић” је запао у кризу резултата а уједно и у финансијску кризу. Излаз је нађен у фузији са екипом „Стари Врбас” из Врбаса. Тим потезом пољуљан је углед и име клуба, али пошто је било у интересу опстанка, играчи, навијачи, становници села су тај чин прихватили као нужно решење са надом да име „Стари Врбас-Обилић” неће потрајати. Име је враћено па како нам је тако нам је, ал смо своји.
Значајан догађај је завршетак радова на новој згради и свечано отварање. Данас „Обилић” има солидне услове за рад. Финансије су хронични проблем, резултати су скромни. Нетреба клонути, треба наставити са радом у име будућности клуба, наше деце, љубитеља фудбала.
Ваља напоменути да је у новијој историји тј. 2007. „Обилић” одиграо пријатељску међународну утакмицу са екипом Жељезничара из Сарајева која се налазила на припремама на Панонији.годинеости су лако победили, играчи Обилића су се борили достојно и спортски поднели пораз од бољег противника.
Новију историју нисам обухватио у потпуности, надајући се да ће неко млађи за петнаестак година хтети да се потруди да допуни историјат, за прославу 100-ог рођендана.
Доласком Веселина Мухадиновића Мусе на чело клуба, уследиле су организационе промене. Резултати нису баш најбољи што је узроковало честу промену тренера. Доведена су појачања са стране у нади да ће се резултати поправити.
Ситуација је тешка, али нетреба клонути. Па шта и ако буде сеоба у нижи ранг, није трагедија, може бити подстрек за боље сутра.
Нова нада у боље сутра је почетак изградње наткривених трибина за седење, очекује се обнова травнатог терена, довођење целог комплекса око стадиона у функцију и на добробит и коришћење млађим генерацијама које долазе.
Треба споменути, да се не заборави, актуелну управу, на челу са Веселином Мухадиновићем, која се залагала да се организује прослава 85.годинеодина од оснивања.
Чланови управног одбора клуба:
Веселин Мухадиновић-председник клуба
Ратко Марковић итд.
Милан Жегарац
Драган Ђукић
Милан Прелевић
Веско Овука
Црни Радевић
Драган Зорић
Срђан Јовичић
Чедо Субашић
За крај успешне сезоне 2007/2008. сусрет младости и искуства.
Први тим и екипа ветерана 4:6
Некад било
Изглед старе свлачионице која је, са догрђеним купатилом, служила око 60 година.
На знање будућим генерацијама
Тоне земље и траве натопљене знојем генерација чекају да буду враћене на нивелисани терен.
Градња трибина на малом терену
Фебруар 2009.
Трибине на малом терену
Терен за мали фудбал-у изградњи
Трибине на великом терену у изградњи
Постављен нови травнати терен
Голмани Обилића
Манојло Жижаков
Александар Бугарски
Рајко Кобиларов
Сава Вукосављев
Јаника Фелдежди
Лазар Бељански „Беара”
Стеван Ракић „Уча”
Глиша Ковачевић
Веселин Ботић
Миленко Гајић „Глончак”
Велемир Радојчин „Веда”
Бранко Ђурђевић „Медо”
Стојан Жижаков
Вучић Вуковић
Вукота Михајловић
Вукота Поповић „Буре”
Јокановић „Ћуко”
Вукадин Поповић „Клемпа”
Момо Бурзановић
Никола Елезовић„Рамаљец”
Лајош Бохоцки
Рајко Вујановић
Ђорђе Бељански„Папаш”
Вилмош Сабо „Вилика”
Алекса Јованов
Лазар Бељански „Ловра”
Васиљ Сироћук
Радован Бојовић
Лацика Нађ
Петар Мишчевић „Пеко”
Миша Рудан
Митар Сироћук
Душан Нешковић „Чапо”
Мирослав Хаврљенко
Влада Коржан
Здравко Бабић, из Куцуре
Марјан Дрекаловић „Сикса”
Новица Гроздановић
Новак Пиплиповић „Пиле”
Миња Николић
Радослав Гајић „Моравац”
Ласло Киш „Лацика”
Јовица Попин „Јоја”
Милан Познановић „Шваба”
Горан Самарџић „Паспаљ”
Љубиша Бојовић
Дарко Марчетић
Предраг Лугоња
Ненад Чомић
Слобо Ковачевић
Милош Субашић „Меда”
Слободан Кашиковић
Никола Ђуровић
Љубиша Лубурић, из Равног Села
Фудбалске фамилије
Од оснивања 1923.годинеодине играње за „Обилић” била је жеља већине младих Срба. Од почетка су млађи завидели старијима који су имали привилегију и срећу да изборе место у Обилићу.
Честа појава је била да из једне куће играју браћа, из једне фамилије, браћа од стрица, а временом син је замењивао оца. После деде, сина и унуци су настављали породичну традицију играња за „Обилић. “
Најфудбалскија фамилија у селу у предратном и послератном периоду је фамилија
Бељански.
БЕЉАНСКИ:
Божа и син Светозар „Фарпоње” .
Иван.
Станко „Нане” .
Лазар „Беара” и син Милан „Бељанац” .
Прока „Пида”
Стеван „Толингер” и брат Прока „Денке” .
Ђорђе „Папаш” .
Лазар „Утвић” .
Милан-голман у младом тиму Војводине и повремено у Обилићу.
ЖИЖАКОВ :
Драгомир и Стеван „Гилер” - браћа.
Манојло.
Лазар „Лале”, Стева и Милан „Микеш” - браћа.
Стојан и Мирослав „Браца” - браћа.
РАКИЋ:
Љубивој.
Прока.
Владимир и Сава „Молер” – браћа.
Стеван „Уча” .
Ђорђе и Јован – браћа.
ХРЊАЧКИ:
Стеван, Александар „Шаја”, Мирослав „Боба” играч и тренер у Немачкој, Петар, Павле - браћа.
ВУКОСАВЉЕВ:
Лаза „Шуца” и Ђока „Коца”, браћа.
Сава.
Лаза „Чокања”
БОТИЋ:
Милан „Цинцар” .
Петар „Ренара” .
Веселин .
Сава „Ганас” .
Радослав „Бота” .
ЗБУЋНОВИЋ:
Јефта „Бућин” .
Марко „Тронда” .
Никола „Оџачар” .
Лазар „Лазица”
Жарко „Браца”
Савица „Валтер”
Димитрије „Гута” .
Драгољуб „Дреча”
МАРКОВИЋ:
Јован „Облак” .
Стеван „Баба” .
Властимир „ Мали Руља”, син Лазица и унуци Властимир „Ђуза” и Бранислав „Бане” .
ГАЈИЦКИ:
Жара
Тодор „Тошкец”
Милорад и син Тошица
Милован „Бинга”
БУКВИЋ:
Славко „Винклајз” син Милан и унук Славко.
Спаса, Драги и Мирослав „Шушика” браћа.
Миодраг
ПОПОВИЋ:
Вукота „Буре”, Вукадин „Клемпа” и Миомир „Микан” браћа.
РАДОВИЋ:
Арса, Бора, Слоба и Мома, браћа.
ЂУРЂЕВИЋ:
Бранко „Медо” Вељко и Наста – браћа
ТОПАЛИ:
Никола и син Томица, Ник и Ђока-браћа.
Ник и Дарио, браћа.
ПОЛОВИНА:
Миланко, Лазар-браћа.
Петар.
Раде „Рађа”, Миланко - браћа.
ШТЕФЕК:
Јожеф, Андрија и Јанко.
САБО:
Вилмош и син Вилика.
КИШ:
Давид
Ласло-Лацика
УЗЕЛАЦ:
Бранислав
и
НАЂ:
Ферика и Лацика, браћа
Михаљ
Лацика -голман
БАЈИЋ:
Војислав и Драган, браћа
Никола
САМАРЏИЋ:
Горан и Небојша браћа
Здравко
КЕРЕКЕШ:
Калман и Атила, браћа.
ИЛИЋ:
Мишо и Младен, браћа
КАШИКОВИЋ:
Радован и Слободан, отац и син.
РАДОЈИЧИЋ
Угљеша и Вукашин, браћа
Жељко
Фудбалске судије из нашег села:
Жара Гајицки бивши играч Обилића
Милорад Ивановић „Чкалов” бивши играч Обилића
Драган Манојловић, није био активни играч
Немања Малешев, није био активни играч
Десимир Радовић, није био активни играч
Милан Михајловић, није био активни играч
Момчило Миловић, није био активни играч
Веселин Никезић, бивши играч Обилића
Владимир Ћетковић бивши играч Обилића
Ђура Познановић, бивши играч Обилића
Новица Гроздановић, бивши играч Обилића
Ервин Толваји, бивши играч Обилића.
Никола Топали играч, тренер и судија у Немачкој
Томица Топали, играч и судија у Немачкој
Горан Гроздановић, није био активни играч
Најбољи стрелци –голгетери:
У предратном периоду 1923-1941
Душан Марковић „Лукс”
Божидар Бељански „Фарпоња”
Влада Андрић „Чика”
Ђока Вукосављев „Коца”
Мита Бујандрић „Митуша”
Валентин Клајн
У времену после другог светског рата 1945-1990
Ђока Вукосављев „Коца”
Душан Кобиларов „Таја”
Сава Ракић „Молер”
Сава Ботић „Ганас”
Стојан Петровић „Стојанче”
Радослав Ботић „Бота”
Мома Радовић
Влада Теофанов
Бране Узелац
Драган Шћепановић „Шоња”
Михајло Арваји „Мижа”
Милан Бељански „Бељанац”
Веселин Мухадиновић „Муса”
Јене Ракоци „Драго”
Веселин Никезић „Мики”
Ђока Топали
Миодраг Јанковић „Ћаба”
Бранислав Марчетић „Бане”
Срећко Милићевић
Вукашин Радојчић
Горан Трнинић
Срђан Кресоја
Срданов
Новићевић
Кавран
Ово је плејада играча, голгетера, који су давали голове са лакоћом, имали су среће да играју у времену када се фудбал играо за голове, за разлику од садашњег времена када се игра на резултат са што мање датих и примљених голова. Побеђивао је „Обилић” многе противнике са двоцифреним резултатом. Било је утакмица када је „Обилић”, први тим и подмладак, побеђивао и двоцифреним резултатом, а давао је и преко 20 голова на утакмици. Били су жртве Обилића: Сириг, Куцура Пивнице, Селенча, Кулпин, Параге, Мошорин, „Тврђава” из Бача.
Познати тандеми голгетера били су:Влада Андрић „Чика” и Ђока Вукосављев „Коца” .
Сава Ботић „Ганас” и Стојан Петровић „Стојанче” дали су у полусезони преко педесет голова. Остао је упамћен и трио Влада Теофанов, Мома Радовић и Стојан Петровић, иако на заласку каријере, били су страх и трепет за голмане.
Тандем Јене Ракоци и Веселин Мухадиновић харали су по теренима и кући и у гостима.
Деведесетих година прошлог века мења се начин игре, понестају прави гол играчи, игра се колективно, није важно ко ће дати гол.
Фудбал као рекреација
Познато је да смо били фудбалска нација пре и после другог светског рата. Већина мушког становништва показивала је интересовање за фудбалску игру. Зна се да су многи желели да играју за „Обилић” али места је било само за одабране. Пошто је конкуренција била велика а жеља за играњем још већа, некако се морао наћи начин да се изиграју и они који не могу да буду прави фудбалери у организованом клубу.
Право решење за већину љубитеља фудбала биле су ледине или јамураче.
Било је то необавезно дружење на јамурачи у крају. Било је битно дружење али са великом жељом да се противник победи, нарочито ако је из друге јамураче, другог краја села, посебно је било интресантно ако играју навијачке екипе.
Традиција играња фудбала на јамурачама дуга је неколико деценија . Сваки део села имао је своју јамурачу. Подела је обично била на једну страну они који навијају за Звезду а друга екипа је састављена од навијача Партизана. Када се играло против друге јамураче састављана је комбинована екипа.
Играње фудбала на јамурачама имало је посебну драж, било је јако добрих играча који су више волели да играју у јамурачи него за „Обилић” .
Постојало је пет шест места, ливада или јамурача и школско игралиште где се играло свакодневно. Играње недељом био је посебан догађај, играло се обично послеподне уз коментарисање и препричавање догађаја са утакмице Обилића или утакмица домаћег првенства. Свако је имао свог љубимца међу познатим прволигашким фудбалерима.
Познато је да су већина играча почели да шутају лопту на улуци, ливади или јамурачи. Касније појавом амбициозних тренера и стицајем околности почело се радити организовано са децом у фудбалском клубу „Обилић” .
Потребно је набројати, да се не заборави, ливаде и јамураче где се играо, углавном, фудбал на мале голове.
Одласком Шваба 1944.годинеодине остао је фудбалски терен, на изласку из села према Степановићеву, у врло добром стању. На том терену су деца, нарочито досељеници - колонисти начинили прве фудбалске кораке. Некоме је сметало што га је направила непријатељска рука, тако да је морао бити уништен.
Најпознатије место је, такозвано вашариште, данас помоћни терен Обилића.
На вашаришту су поникли и први пут шутнули лопту многи касније познати играчи Обилића и Конкордије. Играли су Срби и Швабе заједно, најчешће једни против других. У крљевини Југославији у близини вашаришта становали су Бељански, Жижакови, Збућновићи, Андрићи, Ћирићи, касније Марковићи, Хрњачки.
Играло се рекреативно и после другог светског рата на простору поред главног терена. Сада већ бивше вашариште, захваљујући помоћном терену и терену за мали фудбал је и даље место за рекреативно бављење фудбалом.
Играло се годинама у јамурачи код кречане. Ту су прве кораке начинили Дуја Вујковић, Драган Шуковић, Момчило Миловић, касније Зоран Миличковић, Радојчићи.
Логор је био колевка касније, добрих фудбалера Обилића а било је место где су многи нашли времена за играње фудбала. Браћа Половине, Познановићи су изданци дела насеља где су Швабе, некада, имали свој фудбалски терен.
У Мађарској улици постојала је јамурача која се, нажалост, данас затрпава наводно да би се елиминисали комарци а уствари се баца све и свашта а у циљу затрпавања. Јамурача у Мађарској улици је дуго година било место где су игране утакмице између Срба и Мађара, а играли су заједно и Мађари и Срби. Екипе из других јамурача радо су долазиле да играју против Мађара или мешовите екипе, свеједно, увек је било узбудљиво. Мађари су хтели да буду као Пушкаш, Тихи, Алберт, Бене. Срби наравно да буду као Митић, Вукас, Бобек, Галић. Остаје да се спомињу браћа Фелдежди, браћа Дом, Нађ, Цимбал, Баршоњ, Года. Понекад с пролећа јамурача буде под водом па се онда једва чека да се вода повуче па да се фудбел опет игра. На жалост све указује да се фудбал више никада неће играти на јамурачи у Мађарској улици.
Екипа рекреативаца, из мађарског краја, са турниру на трави
Слева стоје: Бечић-судија, Јожика Дом, Имре Такач, Ратко Марковић, Самарџић, Мића Косовац - технико.
Чуче:Пишта Дом, Богдан Таминџић, Димитрије Влаовић, Јожика Сурок, Илија Чомић и Радован Малешевић – голман, лежи.
Гагина јамурача, бивше место старе циглане, је било култно место, дуго година, за све оне који воле фудбал као рекреацију, дружење без обзира на националност, навијачко опредељење. Играли су фудбал :Гага, Вујица, Сава Бруца, Миле и још неки наши Цигани. Нажалост наши Цигани више неиграду фудбал, немаду времена, баве се бизнисом.
Играли су у јамурачи код Гаге:
Вилмош и Вилика, отац и син
Ибра, Муша, Чојановић
браћа Топали:
Марјан, Никола, Ник, Ђока, Тоза,
Браћа Мезеи;
Ракоци:Жељко, Јене(Драго);
Хаврљенко;
браћа Попин:Воја, Дака, Станко, Јоја.
Екипа са најдужим стажом у игри на мале голове:
Бата Ботић
Бата Макс
Трба Вуковић
Зис Петровић
Зоран Шприцер
Играло је фудбал у јамурачи још доста играча који су истински волели фудбал и дружење.
Једнога дана у мају месецу 1965-те године, писац ових редова, са већ две три године искуства играња на јамурачи, а са навршених 15.година, дође на јамурачу, а оно нигде никог. Потрајало је чекање, а нико од старијих играча не долази на фудбал. Нису ни могли доћи, били су мобилисани за одбрану од поплаве реке Дунав код Младенова .
Рекреативци на Гагиној јамурачи 1995.годинеодине
Екипа Шампиона у фудбалу на мале голове траје 25 година у саставу
Стоје:Милан Ботић „Бата Зубер”, Миодраг Вуковић „Трба”, Младен Малешев „Бата Макс”. Чуче :Светислав Петровић „Зис” и Зоран Живојнов „Шприцер” .
Незаборавне су биле утакмице између екипе Цигана и екипе осталих народности. Заиста је било борбено и оштро у почетку, касније Цигани попусте и, наравно, изгубе. После утакмице се свађају између себе, ко је крив што су изгубили. Гага је крив што је примио гол крозноге, Вујица је крив што је млого дрибло, Сава Бруца је крив што није дао гол, а имо је шансу.
Јамурача код Гајицки била је у ствари у Лењиновој улици, а близу куће Милорада-Миле Гајицког, који је јако волео да гледа фудбал у јамурачи. У Зелењаку у јамурчи многи касније познати играчи су почели да играју фудбал. Лазица Збућновић и брат му Жарко, браћа Ракић Ђокица и Јоја, Веселин Мухадиновић-Муса, Мишко Пашански, Пера и Влада Коржан, Тошица Гајицки, Сава Збућновић и још многи други.
Први организовани турнири, са симболичним плаћањем за учешће, били су у јамурачама.
Не треба заборавити некада познато школско игралиште „Партизан” -сада бивша Зем. Задруга, а поред Јегричке. Пошто се показало као нефункционално, запуштено је, касније узурпирано од стране Зем. задруге.
Од 1962-63.годинеодине главни школски терен је био у школи код цркве. Било је то место окупљања и играња фудбала, ученика, у слободном времену.
Терен у главној школи био је у функцији за рекреативце, када је био слободан, после наставе и наравно за викенд. Терен је био буквално опседнут. Играло се свакодневно и по свакаквом времену, киша и снег нису били препрека. Терен је био покривен шљаком, голови су били рукометни, а играло се највише на мале голове. Писац ових редова провео је на овом терену десетак најлепших година бављења рекреативним фудбалом у дружењу са многим генерацијама. У школском дворишту почели су да уче фудбал, касније, познати играчи Обилића. Надам се, да се радо сећају, и да ће се препознати.
После 1970.године играње у јамурачама се проређује. Понекад је разлог вода преко целе године у јамурачама. Почели су да се организују првомајски турнири. Први турнири одржавани су на травнатом терену, поред стазе, на месту где је некада био главни терен. Турнири су одигравани у два, до четири, дана празника уз учешће и екипа из околних места. Турнири су били занимљиви, прерастали су у значајан догађај за све љубитеље играња и гледања фудбала. Изградњом рукометног терена са бетонском подлогом, електричним осветљењем, одржавани су ноћни турнири.
Први ноћни турнир организован је 1973.годинеодине
Организатори турнира били су углавном бивши или активни играчи Обилића. Учествовале су екипе из села, долазиле су и екипе са стране. Екипе из Новог Сада су биле најквалитетније, често са неколико прволигашких играча. Активни играчи Обилића су углавном сви учествовали. Растом инрересовања, почеле су да учествују и екипе ветерана, било је и егзибиционих утакмица. У новије време учешће узимају и екипе млађих узраста што је свакако добро, за будућност турнира, младих играча, за „Обилић” .
Почетком деведесетих настанком нове друштвенополитичке ситуације и појавом нових видова забаве деце и омладине скоро престаје занимање за активно и рекреактивно бављење спортом у селу.
На иницијативу ветерана Обилића:Миодрага Бецића, Драгана Малића, Миленка Шикмана, Душана Могића, Боре Милошевића, Золике Цимбала, Веселина Јовића итд. обновљен је 2007 године у августу месецу ноћни турнир који је једва дочекан, добро организован, изузетно посећен, са жељом да се одржава и траје.
Рекреативци на мале голове 1971.
У школском дворишту, стоје слева:Драган Прелевић „Прле” Мишко Вуковић „ Мишица” и Милан Ботић „Зубер” Чуче:Милан Вуковић „Мане” Петар Рамадановић
Екипа рекреативаца у зимском периоду. 1998.године
Стоје:Вилика Сабо, Лацика Года, Трба Вуковић, Влада Вујачић
Чуче:Томица Топали, Благоје Вулин, Младен Малешев и Милан Ботић.
Рекреативци, зима. 1998.годинеодине
Стоје:Вилика Сабо, Пека Прљаска, Милан Ботић, Влада Вујачић, Зоран Живојнов
Чуче:Младен Малешев, Лацика Года, Благоје Вулин, Миодраг Вуковић.
Пехари и признања
Ризница трофеја фудбалског клуба је релативно скромна, десетак пехара. На некима је изгравирано ко их је и када освојио. Пехаре су освајали и први тим и подмладак. Први тим је углавном добијао пехаре за освојена прва места у лигашком такмичењу. Пионири и подмладак су освајали и добијали пехаре за освојена прва места у лигашком надметању или на квалификационим турнирима.
Заслужили су трофеји коликогод да их има много бољи третман, јер да би се освојили било је потребно много труда и залагања управе, тренера, играчи су пролили много зноја што на тренинзима што на утакмицама, било је успона и падова драматични ситуација. Било је и треме и страха. Собзиром да је у новије време трајање играча врло кратко, у моди је велика сеоба играча из клуба у клуб зарад неке скромне зараде за живот и још по нечег, нове генерације неинтересује шта је некад било и ко је све исписивао историју клуба.
Неспорна је истина да клуб траје и да је истрајао у много тешким временима и условима. Из предходног се види како је све почело а види се добро и како је сад. Остаје на следећим генерацијама да одрже и свакако побољшају услове и постигну значајније резултате, да би се и они једнога дана дичили својим резултатима.
Пријатељи клуба
Списак за доделу плакета -захвалница
Поводом 85-ог рођендана Ф. К. „ОБИЛИЋ”
За осниваче:
Душан Пајић, лекар у пензији.
Душко Вуковић, лекар у пензији.
Милан Вукосављев
Момчило Кобиларов
Олгица Марковић кћи Душана Марковића Лукса
Драгомир Марковић, Луксов син
Бивши играчи
Душан Кобиларов
|
Жарко Шиндолић
|
Лазар Половина
|
Лазица Збућновић
|
Влада Ракић
|
Драги Бујандрић
|
Михаљ Колар
|
Стевица Хрњачки
|
Петар Малешев
|
Драго Никић
|
Имре Такач
|
Душко Грбић
|
Стеван Ракић
|
Момчило Кобиларов
|
Андрија Штефек
|
Драган Шуковић
|
Сава Ботић
|
Драган Бубало
|
Јожеф Штефек
|
Милорад Мишчевић
|
Стеван Марковић
|
Бранко Грковић
|
Светозар Бељански
|
Мишо Илић
|
Мома Радовић
|
Милорад Кесић
|
Жика Кувеља
|
Славко Андријашевић
|
Мома Бурзановић
|
Мирослав Буквић
|
Лаза Бељански
|
Милован Буквић
|
Манојло Михић
|
Јаника Хаук
|
Ђорђе Бељански
|
Миомир Поповић
|
Никола Петровић
|
Јовица Јапунџа
|
Димитрије Влаовић
|
Маринко Љуцовић
|
Наста Ђурђевић
|
Никола Елезовић
|
Атила Керекеш
|
Никола Јовичић
|
Вељко Ђурђевић
|
Ранко Ђурица
|
Калман Керекеш
|
Иштван Ференц
|
Бранко Ђурђевић
|
Слободан Ђурица
|
Петар Половина
|
Михајло Арваји
|
Ацке Јовић
|
Томо Радевић
|
Бране Узелац
|
Јонаш
|
Емил Збућновић
|
Миланко Половина
|
Стеван Меглић
|
Бошко Сурла
|
Мирослав Хрњачки „Боба”
|
Драган Шћепановић
|
Радован Кашиковић
|
Ђорђе Ракић
|
Драган Вуковић
|
Душан Вујковић
|
Петар Мишчевић
|
Влада Коржан
|
Аутор се неизмерно захваљује свима који су помогли, уступањем слика и онима који су сећањем и причом допринели, да се део историје фудбалског клуба „Обилић” не заборави.
Душану Кобиларовом
|
Ђини Жижаковој
|
Владимиру Ракићу
|
Драгану Вуковићу
|
Стевану Марковићу
|
Драгану Ђукићу
|
Сави Ботићу
|
Душку Кобиларовом
|
Тошици Гајицком
|
Смиљи Пашанској
|
Милици Малешевој
Јованки Марковићевој
|
Драгољубу Жижаковом
Милету Рацковом
|
Андрији Штефеку
|
СРЕТНИ СУ ШТО СУ ПРОСЛАВИЛИ 85-ти РОЂЕНДАН ОБИЛИЋА
Старији од Обилића: Душан Кобиларов „Таја Тицан” рођен у Старом Керу 1919.
Десно, генерација Обилића:Стеван Марковић „Баба” рођен у Пашићеву 1923.
„Обилић” се родио после њега:Влада Ракић рођен у Старом Керу 1921.
Сава Ботић рођен у Пашићеву 1927. Спреман на сваки диван о фудбалу.
Стеван „Баба” Марковић и Никола Петровић „Господин” рођен 1929. дошао чак из Ријеке да прослави рођендан Обилића
Лево:Сава Ботић, у средини, Никола Елезовић „Рамаљец” голман који је Такачу одбранио пенал, десно Влада Ракић.
Млађа генерација:Манојло Михић „Минда”, Андрија Штефек „Мима”, Јован Хаук „Јаника” и Мирослав Буквић „Шушика”
Светозар Бељански „Фарпоња”, Олгица Марковић Луксова ћерка и Драгомир Марковић Луксов син.
Хвала му ђе чуо ђе нечуо.
Момчило Миловић са легендама Обилића Савом Ботићем и Николом Елезовићем
Ђорђе Бељански „Папаш” млађи голман, са старијим колегом Николом Елезовићем.
Лево је Влада Ракић а десно Баба Марковић.
Лево:Стеван Марковић рођен 1923-, десно Стеван Ракић „Уча” рођен 1922. мало старији од Обилића
Није стигао на прославу, али мисли на „Обилић” . Фудбалски менаџер Саша Хрњачки. наставља традицију добротвора и донатора.
На жалост, дана 17. 6. 2008 у 20. 00 часова сазнајем да књига о Обилићу неће моћи да се одштампа за дан прославе 21. 6. 2008. Немам коментар, жао ми је и мислим да ће јако недостајати, као информација из прве руке, гостима на прослави.
Милан Ботић
У Змајеву дана 18. 6. 2008.
Белешка о аутору
Милан Љ. Ботић рођен 1950 године, у Змајеву, што сматра изузетном привилегијом јер већ више деценија деца се не рађају у Змајеву већ негде друго. Част сретним изузетцима.
Основну школу завршио у родном месту. Занат изучио у некадашњем Неутрону. Радни век одрадио широм бивше државе Југославије. Због обавеза није се активно бавио фудбалом.
Као рекреативац неуморно и предано играо и данас игра фудбал. По одласку у пензију укључио се у ветеране Обилића и активан је према својим могућностима. Воли фудбал и више од игре.
Опредељен да живи у родном селу сматрао је као дужност да покуша да отргне од заборава нека дешавања и догађаје. Помогао је Илији Петровићу у прилозима за монографију у књизи „Керци у Пашићеву” . За узврат господин Петровић му је помогао да се објави „Керски именослов” у којем су овековечени и отргнути од заборава староседелачки-мештански надимци(шпицнамети). Прилог је објавила Српска академија наука и уметности.
Фудбал као тему за незаборав употребио је први пут у обележавању постојања Швапског фудбалског клуба „Конкордија” у нашем селу у предратном периоду. С обзиром да није било писаних трагова о историјату клуба било је врло тешко обрадити тему. Својим трудом и залагањем а уз помоћ малобројних живих сведока отргнуто је од заборава и остало забележено да је мало село Пашићево имало два фудбалска клуба. Рад је прочитан на 15.9.2007 у Немачкој на кирбају наших Шваба. Један примерак је похрањен у музеју керских Шваба у месту Херенберг.
„Обилић” је као тема за писани рад постао неизбежан сазнањем да се обележава 85-ти рођендан фудбалског клуба.
Уз пуну подршку породице и разумевање супруге Радмиле и деце Љубомира и Стевана у досадашњем раду, а вероватно и будућем, јер тема има у изобиљу, аутор проводи пензионерске дане у свом вољеном Змајеву.
Милан Љ. Ботић, Змајево 2009.
Интегралну верзију књиге о ФК "Обилић", можете преузети овде.
