Житије Светозарево део други




ПОЛАЗАК КУЋИ ИЗ СИБИРИЈЕ
 
 
У новембру 1919. бољшевици су потиснули Колчаковце према Омску и даље, стога смо се ми нашли са ове стране фронта и решили се да идемо кући.Када су црвеноармејци заузели Рајевку видео сам призор како Колчаков војник стоји на стражи док наилази бољшевички коњаник, стражар поче да бежи док га је бољшевик вијао на коњу вичући за њим: „Бацај винтовку!“Овај је бацио своју пушку и био заробљен.Колчаковци су имали једну дивизију звана Ижевци која је била из Перема где је била фабрика оружија.Они су били одани Колчаку, а били су одевени у америчку униформу.Ижевци су од мене узели ваљане чизме тј.отели.Бољшевици нас нису дирали, рекли су нам да можемо да идемо кући ако хоћемо.Стога се решимо да идемо кући.Стева, Аврам и ја кренемо колима које је Аврам задужио од свог реона.У Рајевки добијемо саонице, упрегнемо коња у кренемо према Петропавловску.Коњ је био доста слаб али бољег нисмо имали.
 
Кренули смо из Рајевке 09.11.1919. по старом келендару.Зима је већ наступила.Кренули смо саоницама и путовали до увече и наишли на једну шуму.На земљи је снег био до 50см.Пута се слабо видело.Сибирски путеви нису били обележени па је по чистини било тешко одређивати правац.Путујући тако често смо ишли пешке поред саоница не били коњу било лакше.Када нас је неки пут водио право у шуму, ми смо се забринули, а коњ је све више малаксавао.Коњ је био од јутрос упрегнут и није добијао ни воде ни хране.Како је сустајао ми смо му све више помагали гурајући санке.Нисмо дуго ишли када смо у даљини угледали једну кућу и у кући светло од лампе.Нисмо прошли ни 100-200 метара у правцу те куће, а наш коњ падне од умора.Ми смо покушавали да га дигнемо али он није хтео, а није ни могао да се подигне.Када смо видели да не може да устане ми испрегнемо коња покупимо своје ствари и кренемо у правцу светла тј. куће која је била удаљена око 1,000 метара.Када смо стигли пред зграду пред прозорима је било једно дрво, а о дрво окачено заклано цело говече.Када смо се појавили пред кућним прегом ја сам приметио једну женску особу која је ложила фуруну.
Пошто сам ја добро говорио руски језик усудим се да је поздравим на руском језику и упитам да ли би нас могла примити на преноћиште.пошто сам јој рекао ко смо и где идемо одмах је рекла да можемо преноћити, што смо ми радо прихватили.Када смо ушли у топлу собу и раскомотили се одмах сам приметио да је дотична Немица.После извесног времена ступи у кућу један аустроугарски заробљеник који нас је поздравио на руском језику.Дотични је био Мађар и звао се Ференц.Кроз разговор видели смо да дотична има оца који има сопствени млин 9 км удаљен од куће.Девојка је била својих 23-24 године доста висока и лепа име јој је било Анке.Чим је она видела да ћемо остати на вечери изашла је напоље пред кућу где је висило заклано говече и сикиром одсекла једно парче меса од једно 3 киле и ставила у лонац који је већ био у фуруни.Док се вечера кувала девојка је стално ложила фуруну која је уједно загревала и собу.Наједном док је ложила фуруну дође пред врата наш коњ којег смо оставили да лежи на снегу.Древојка опази коња како стоји пред вратима, уђе у собу и рече нам да пред вратима стоји коњ.Кадас мо изашли одмах смо познали нашег коња.
Увели смо га у шталу дали му хране и напојили га.Мало касније дошао је девојкин отац.Лепо нас је поздравио и после вечере смо разговарали на руском, мађарском и немачком језику што је њима било посебно драго.Интересовали су се о свему.После вечере легли смо у собу да спавамо.Ја сам легао у леви кревет док је Анке спавала у десном.Светиљка је горела целу ноћ.Када је било 6 сати ујутру газда се пробудио доручковао и са нама се поздравио и отшао у млин да ради.Ференц је отишао у шталу да ради, а Анке је често улазила у собу и питала нас како ћемо ми даље путовати када је јако хладно.Пошто се она са нама већ упустила у дубљи разговор рекла нам је смешећи се: „Ваљда се журите кући својим женама.“Ми смо виделида је Ана радознала о свему и да радо говори само да би произвела дубљи разговор.Стева јој рече да је он ожењен, а за мене рече да нисам.Тада је Ана почела о многим стварима да се распитује.Стева јој предложо да иде са нама и да се уда за мене.Она је мало ћутала па рече да би се она удала али шта ће са оцом који је удовац и нема друге женске у кући.На то сам је ја упитао да ли би она ишла самном у наше крајеве да живи тамо.Одговорила је потврдно,да би ишла само ако ћу је ја водити, свакако само да избегне ово садашње стање у Сибирији мислећи на рат.На то сам јој ја рекао да сам ја ипак ожењен и да је не могу водити.Када смо устали умили смо се Ана нам је спремила доручак.После јела смо се спаковали и пуно захвалили Ани на свему.Поздравили смо се и са Ференцом.
 
Узели смо нешег коња и отишли по наше саонице.Упрегли смо коња и кренули према Петропавловску.Ана нам је остала дуго у памети, па још како нас је примила и са сузама у очима  испратила кроз сибирску хладноћу у далек свет.Сигурно је и она као и ми помислила, никада се више нећемо видети.Снег је био дубок до 50 см.Прта није било.Свеједно смо напредовали.Угледали смо у даљини Петропавловск па смо имали сигуран правац.Пошто смо решили да не улазимо у Петропавловск, заобиђемо га са леве стране и изађемо на Петуковку.Ту смо одсели једну ноћ.Оставили смо коња и саонице и упутили се на жељезничку станицу.Тих дана била је јака зима и иње.Воз смо на станици чекали од 9 сати до 2 сата ноћу.У станици је било хладно прозори су били полупани.У канцеларији горела петролејка, била је и фуруна коју су ложили и око ње су били војници, а на столу је био телефон.Када је воз дошао из Петропавловска, ми смо сели у један вагон у коме је било зобне сламе.Хладноћа је била јака.Ноге смо умотали у неке крпе од врећа да не би промрзле.Воз је ишао лагано.До прве станице било је око 40 км.
Чим је воз стао ми смо изашли јер више нисмо могли издржати хладноћу.Када смо ушли у зграду станице опет је било исто, није ложено и прозори су били полупани.Одемо стога у село и нађемо преноћиште код једне старије жене која је била добра, пећ је била топла, соба врућа.Стева и Аврам легли су на фуруну која је била у облику пекарске пећи.Када смо дошли код те жене она нас је све испитала ко смо и где идемо.Једном нам је предложила да нам баца карте да би дознали своју судбину!Ја на то пристанем и она ми рече да ћу ја проћи кроз државну кућу али није знала да ли кроз болницу, апсану, касарну?Рекла ми је да ћу кроз извесно време отићи кући, итд.Сутра дан смо устали, захвалили се жени и поново отишли на жељезничку станицу.Дочекали смо воз који иде у правцу Европе.У то време бољшевици су превозили своје трупе у Сибирију да би довршили рат са сибирском армијом.
Станице су биле пуне војника и цивила али су биле хладне јер су сви прозори били полупани.Тада сам сео у један вагон у којем је био угаљ.Било је хладно.Док смо путовали према Европи излазили смо на станице у Кургану и Чељабинску.Нигде се нисмо дуго задржавали.Путовање је било доста тешко.Од Чељабинска смо наставили за Уфу.Док смо возом путовали за Уфу једном сам стајао на једном вегону на који су били натоварени балвани, а то је био отворен вагон и ја сам стајао иза балвана.Када је воз ишао уз брдо често пута је морао да се заустави пошто је узвишица била велика, а локомотива слаба или су слабо ложили.Док је воз ишао полако и често стајао на отвореној прузи ми смо дрхтали од хладноће.Често се дошавало да се по неколико вагона откачи и крену назад.Тога сам се највише плашио.Некако смо стигли до Уфе која се налазила на граници Азије и Европе.
Када смо стигли у град Уфу било је већ вече.Ја сам са Стевом и Аврамом ушао у станицу и ту смо затекли пуно народа.Увече око 9 часова у станицу је ушла композиција са две велике локомотиве, из правца Сибирије.Када сам видео да тај воз иде за Европу, одмах сам прошао кроз стражу која је стајала око воза и ушао у вагон.Док сам чекао да воз крене поред мене су пролазили војници и официри и нико ми ништа није рекао.Пошто се чекање отегло изађем из вагона и упитам стражара када ће воз да крене.Стражар ми рече да ће брзо кренути јер је то воз врховног главнокомандујућег који обилази фронт тј.Троцког.Пошто сам сео у његов вагон, ја сам приметио кретање комесара и официра, сем тога приметио сам и неку опрезност.Стога сам решио да изађем из воза.Чим сам изашао воз је кренуо. Ја сам се вратио у станицу и са Стевом и Аврамом почео да се договарам на који ћемо начин изаћи из Уфе.Стева и Аврам се реше да набаве туђе документе тј.од неког заробљеника.
Ја сам решио да идем са својим документима које сам добио у Ростову.Када смо отишли на станицу није се могло на воз без дозволе.Решимо да затражимо дозволе.Ја се први решим да затражим дозволу код војних власти.На станици је била команда која је издавала дозволе и ту је био морнар који је био млад човек.Када сам затражио дозволу за излаз он ми је тражио документе.Ја сам му показао документе који су издати 1918 у Ростову.Он је прочитао документе и питао ме је где сам до сада био.Ја сам му рекао да сам Србин и да сам био у Сибирији и да хоћу да идем кући у Аустроугарску, пошто сам био заробљеник.Он ме је упитао:“Колико си убио бољшевика?“ „Ниједног“, одговорио сам.Он ми је рекао:“Познајем ја вас и Чехословаке.“ Руси су имали право, пошто су се Чехословаци борили против бољшевика.Морнар ме је упитао колико нас има.Рекао сам „троје“.Позвао сам Стеву и Аврама само се они сада нису тако звали него су имали туђа имена неких Пољака.Морнар нас је упитао за имена и позвао два старија милиционера и наредио да нас спроведе у неку команду.
Када смо дошли у команду затекли смо 15-20 људи и једну жену.Међу њима је било и Колчакових официра.Један дан смо остали у тој згради и позвали су ме на саслушање.Предамном је био један млад човек, видело се да је интелигентан, лепо је поступао са мном и упитао ме је ко сам и где путујем.Рекао сам да сам Србин и да оћу у Србију пошто је тамо слобода.На то је он рекао:“Плахој ваша слобода-хрђава је ваша слобода!“ После саслушања остали смо још дан па су нас одвели у један подрум.У подруму смо били 19 дана.Ми смо више пута тражили да се наше питање реши.Пошто нам је Аврам остао у Уфи јер се разболео Стева и ја смо позвани и саопштено нам је да идемо али не и где.
Док смо путовали покушао сам са спроводницима да ступим у разговор. Спроводници су само вртели главом и гледали у нас.Ми смо видели да је ствар озбиљна.Када смо стигли у једну варош иза Самаре ја се разболим и ту оставе и Стеву и мене.Ја сам био у болници, а Стева је остао у бараци.Писао ми је да дођем да не буде сам али ја се нисам журио.Када сам изашао из болнице одем у бараку али Стеву нисам нашао.Ја се поново разболим и вратим се у болницу.Одатле ме упуте у град Симбирск у болницу.Када ме је лекар упитао да ли могу сам до станице на воз рекао сам да могу.Чим сам изашао одмах сам се осећао слободним.Стога се упутим на пијацу и купим око 5-8 кг куваног коњског меса и добро се наједем.У то време у Русији је била велика скупоћа.Један пар чизама коштао је 45.000 рубаља, само их ниси могао купити јер их није било.Када смо возом стигли у Симбирск била је јака зима 1920.
У болници сам лежао око 20 дана.Једном дође лекарица и упита ме како сам.Ја сам рекао да ме боли стомак, а она нареди да ми се да боља храна.Добијао сам јагњећија меса, млека и јаја и бела хлеба.У ствари стомак ме није болео, сем тога добијао сам и обичну храну.Са мном у Симбирску лежао је и бољшевик капетан Иванов.Он је био родом из Петрограда, био је царски официр али је сада служио код бољшевика.Иванов је био командант батерије која је заузела Петропавловск, бар како је он мени причао.Ја сам био заинтересован за заузимањее града Петропавловска па ми је он причао како је он лично дошао у градску милицију. И још се нити њихово мастило није осушило када је он стигао али су милиционери умакли.Ја му нисам признао да сам ја служио милицију и да је оно  неосушено мастило мојом руком написано пошто нисам мислио да ћу тако брзо све оставити.Можда се мени не би ништа хрђаво догодило пошто нисам био ништа крив нити сам учинио неко зло.Капетан Иванов ми рече: „Да сам их похватао ја би их обесио али су ми умакли!“Капетан ми је причао како је са својим батаљоном заузео Петропавловск, па смо о свему причали.Иванов је био интелигентан човек, веома пријатан.Ми смо увек разговарали на руском језику.Када сам ја исписан из болнице и већ се обукао, ја му пружим руку и кажем му: „Ја сада идем управо у своју отаџбину“.На то ме он погледа и упита у коју отаџбину.Ја сам му рекао у Србију.Па зашто ми то нисте рекли, па да причамо о Србији и краљу Петру.Ја се од њега лепо опростим и изађем из болнице.У болници сам затражио потврду да сам био у болници.Када сам добио потврду са истом одем у стопну команду и затражим да ми издаду упутницу за Полтову где би се пријавио у Српски батаљон.
Уз потврду сам добио и нешто новца и налог да на свакој станици могу добити ручак.Чим са све то добио ја седнем на воз и кренем преко Пензе за Полтову.Пошто сам првобитно био у Пензи, у болници па пребачен у Симбирск,сада сам опет хтео да свратим у Пензу где сам имао једног друга Војина који је био заробљеник, а родом је из Кузмина.Ја сам код њега остао два дана па се и он спремио на пут кући са мном.Када сам био у Пензи бојао сам се да ме неко не препозна.То је било у месецу фебруару 1920.Зима је у Пензи била јака.Када смо хтели да седнемо у вагон морали смо прво снег да очистимо из вагона па смо тек онда могли у теретни вагон.Војин се противио да иде по тој хладноћи.Заједно смо кренули али је Војин изашао на једној успутној станици.Ја сам продужио иако је у вагону било хладно.
Када сам стигао теретним возом у Полтаву био је леп дан.Сунце је сијало, снега није било.Ја нисам хтео да изађем из вагона да се јавим у команду већ сам хтео да продужим даље до Харкова.Док сам стајао на платформи где стоји кочничар приђе ми једно војно лице и затражи исправе.Када је прегледао рече ми:“Ви овде треба да се јавите у команду!“Рекао сам му да сам се ја већ јавио али да ме нису хтели примити јер сам болестан.Наравно да се нисам јављао.На то ми је он рекао да он зна тог официра који ме није хтео примити, то је бивши царски официр и он не трпи нашу браћу.Он је отишао, а ја сам продужио за Харков да би тамо пронашао наше српске јединице.Воз није могао до Харкова зато што су били срушени мостови, стога сам морао пешачити једно 60 км.Једва сам ходао пошто сам био ослабио услед болести и једва сам стајао на ногама.Док сам путовао, продао сам брашно које сам имао и купио једне чакшире.Брашна сам имао око 10 кг.Продао сам га за 7.000 рубаља.Опет сам некако дошао до воза, само смо морали да утоварамо дрва за локомотиву па смо онда путовали једну деоницу, па опет пешке.Много смо чекали по станицама.На једној сам нашао 3 Банаћана које сам после оставио.Једном сам пешачио цео дан и увече дошао до једне жељезничке станице.Како је био мрак ја нисам ништа видео, чуо сам да неко спава, напипао сам клупу и легао и одспавао до ујутру.Када сам се пробудио видео сам бифеџију да стоји за пултом.Наручио сам кобасицу и доручковао.Сео сам на воз и стигао у Харков, на станици је било пуно света.Није се знало када полази воз за север односно према граници.Када сам стигао у Хараков, ја сам био слаб услед болести.Ту сам чекао воз 8 дана.Пошто сам имао један покварени сат однесем га сајџији, неком Јеврејину, да ми га оправи.Док сам чекао одлазио сам на теретну жељ.станицу да се распитам да нема неки теретни воз да би са њиме продужио пут.Пошто је било много колосека мени је било тешко да идем па сам једном пао и било ми је тешко што сам тако слаб и сам.Пошто сам био сам нисам могао ником оставити своје ствари да ми причува док се не вратим.Често пута сам у станици заспао.Заспао сам баш у моменту када је дошао воз.Нисам ништа чуо.Када сам се пробудио упитао сам када ће воз.Управо је отишао.Опет сам 8 дана провео на станици Харков.Дочекао сам воз и сео на исти и кренуо у правцу југа.





Повратак кући


Возове сам мењао и тако стигао до вароши Жмиринка која је била недалеко од руско-пољске борбене линије.
Пошто су те 1920. бољшевици и Пољаци водили рат, у Жмиринку смо стигли пред вече па смо се стога морали задржати у станици до ујутру.Пошто је у станици била гужва ја сам око 9 сати легао под једну клупу на којој је седела једна жена, а поред клупе је стајала  девојчица која је имала око 7-8-година и разбацивала је неке карте.Када сам ја то видео рекао сам детету да баци и мени карте.Када је то чула њена мати рече да ће ми она бацити карте.Чим је разбацила карте рече ми да ћу кући стићи за 3 месеца и да са мојом женом нешто није у реду и да је ту умешан један мушкарац.Помислих да се није удала моја Драгиња.Ја сам тој жени захвалио и легао да спавам.Када сам се ујутру пробудио снађем се са још неким колегама и кренемо у војне бараке које су се налазиле на крају вароши Жмиринке.У баракама је било још заробљеника који су хтели да се врате кући.Ја сам се ту упознао са некима који су радили на рушењу барака.Ко је хтео да ради добивао је храну.Почео сам да радим и остао 14 дана.Имао сам нешто своје уштеђевине и од тога сам живео.Једном сам хтео отићи на Крим да би тамо купио игле и донео их кући, где су биле скупе.Међутим,одустао сам.Једнога дана решимо нас неколико да кренемо на пут-кући.Кренемо на свој ризик јер су у близини вођене борбе између бољшевика и Пољака.Кренули смо пешке у правцу пољске границе.Када смо од Жмиринке одмакли 7-8 км пругом, наишли смо на један луфтбалон поред којег је стајао један руски војник. «Куда ви?» питао нас је.Ми смо се интересовали за балон.Рекао нам је да су балоне Русима поклонили Енглези.Кренули смо даље, фронт између Руса и Пољака је остао иза нас.Док смо ишли даље поред нас је прошао теретни воз са 4-5 вагона, а на једном је био закачен луфт балон.Ишли смо по прузи у правцу места Могиљов који се налазио на реци Дњестру која је чинила границу између Русије и Румуније.Када смо стигли у село где се налазио мост на реци Дњестар ту смо заноћили у малој лађарској кућици која је била поред реке са руске стране.Власник те куће био је један руски официр.Лепо нас је примио и дао нам упутства.Намеравали смо да пређемо преко моста на румунску страну.Руски стражар нам је рекао да би нас он пустио, али да нас Румуни неће пустити.Тако је и било, Рус нас пушта, а Румун не сме.Решимо зато да кренемо поред обале Дњестра са десне стрсне у правцу Пољске границе.Што смо дуже ишли све су се боље чули топови.Док смо ишли поред обале Дњестра с друге стране су нас опазили Румуни.Цео један вод је истрчао на обалу и уперио пушке на нас и нешто су нам довикивали.Моји другови који су говорили румунски нешто су им довикнули на румунском и они нису пуцали на нас.Док смо ишли уз обалу нас су сваки час препадали неки руски разбојници који су хтели да нас опљачкају.Једном су нас зауставили и један млад човек је наредио да све своје ствари ставимо на земљу да он прегледа.Ја нисам хтео да одложим своје ствари.Дотични је остале пропустио, а мене је задржао и рекао ми да чекам.Позвао је на руском језику своје и рекао: „Товаришц зводник давај винтовку!“.Његови су му нешто одговорили нашта је он мени рекао: „Иђи“. Окренем се и пођем али сам се бојао да ми неће пуцати у леђа.Нисам хтео да дам да ми узме што сам имао у мојој торби.Имао сам у торби: 2 сата, 3 прстена, бријач,чизме итд.Стога сам ја добро прошао.Почели смо да срећемо бољшевике који нас нису дирали.Говорили су нам да се чувамо пољских војника.Бољшевици су одступали, а Пољаци нису наступали, остали су на својим положајима.Када се спустила ноћ били смо на ничијој земљи.Нашли смо једну кућицу у којој смо преноћили.Кућица је била празна и налазила се недалеко од једног села, у долини где је била пољска војска.Ујутру, када смо устали, сунце је већ било високо.Одмах смо кренули у правцу села.Чим смо се приближили приметио нас је пољски војник и зауставио нас.Позвао је још 2-3 војника који су одмах уперили пушке на нас.Питали су нас на пољском језику ко смо и где идемо.Ми смо одговорили на руском језику да смо аустроугарски заробљеници и да идемо кући.Када су нас прегледали одмах су нас упутили у село у њихову команду.Када смо ушли у команду почели су нас испитивати.


Ја сам рекао да сам Србин нашта су ме лепо примили.Пољаци су нас спровели у Тарнопољ, па у Љвов, па затим у Освјенћим где је био логор за контумацију.Док смо били у Љвову,  тамо су нас дочекали аустриски и мађарски официри који су нас саслушавали.Ја сам рекао да сам из околине Новог Сада у Бачкој, на шта је мађарски официр рекао на мађарском језику да је то сад Румунија, пошто је Аустроугарска изгубила рат па је њена територија подељена на Пољску, Румунију, Србију итд.Када сам чуо да су наши крајеви припали Румунији било ми је криво.Више сам волео да останемо Мађарска, него Румунија.Ми смо из Љвова кренули за Освјенћим.Када смо стигли, а било нас је око 450 -500 људи окупили смо се око кухиње и добили смо вечеру па смо поседали.После вечере су нам рекли да ћемо овде остати 15-18 дана због здравствених разлога, а.то би био карантин.После вечере набацим ја свој шињел и пођем према жељезничкој станици у Освенћиму.Прошао сам поред стражара који ми ништа није рекао.Када сам дошао на ж.станицу уђем с друге стране у вагон воза који је ишао у правцу Чехословачке границе, пошто сам ја у Љвову добио документе од комисије у којима је писало да се имам јавити у Братислави румунском конзулу.Када сам ушао у воз за мном уђе и један пољски детектив и затражи ми документе.Када је видео да сам упућен у Братиславу рекао ми је да нисам смео улазити са друге стране у вагон.Рекао сам му да нисам знао да се не сме.Он је отишао и ја сам се упутио до Чехословачке границе.Ту сам изашао и сачекао воз за Братиславу.Када сам стигао у Братиславу одмах сам се упутио румунском конзулу.Пошто сам рано стигао код конзула око7-8 сати ја сам куцао на врата, после неколико минута изађе један низак црн човек у кошуљи и упита ме кога ја тражим.Ја сам одговорио да тражим румунског конзула.Он ме је питао прво на румунском па онда на немачком језику, а ја сам му одговарао на руском.Пошто он није знао руски ипак смо се споразумели на немачком језику.Рекао ми је да не припадамо Румунији, већ Србији.Он ме упита да ли сам гладан, а ја му кажем да јесам.Дао ми је парче црног хлеба и извинуо се да више ништа не зна.Дао ми је један документ да се јавим Чехословачкој команди за храну и стан.Чехословаци су ме лепо дочекали, дали су ми храну и купатило да се окупам.На основу документа који ми је дао румунски конзул упуте ме у Беч, у Аустрију где је била комисија Срба, Хрвата и Словенаца која нас је примила.Ту смо остали неки дан.У Бечу сам ишао кроз град и разгледао га.Видео сам аустријске официре како копају баште.На неким зградама биле су истакнуте црвене заставе.Наша комисија нас је хранила 2-3 дана, па је нас неколико отпремила на жељезничку станицу и тамо нам дадну возне карте за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и то до Марибора.Док смо путовали возом близу Граца, са мном је за нашу државу путовао и један млад човек по народности Немац.Он је био елегантан, на глави је имао хелбцилиндер, машну и беле манжетне у црном оделу.У једном моменту затражио је од мене онолико новца колико му је било потребно да од ове станице узме карту за брзи воз који ће нас на поменутој станици обићи до Граца.Још ми је рекао да му само толико треба колико кошта возна карта.Рекао ми је да он хоће да пређе у брзи воз и да украде који златан од који ће мени дати онај који ја изаберем.Ја му нисам дао зато што му нисам веровао и зато што нисам хтео да се упуштам у прљаве послове.Немац се обрати једном старијем господину који је путовао у Србију.Дотични господинје био Србијанац и ити је дао Немцу новац.Овај је напустио воз.После извесног времена када је наш воз стигао у Грац појави се у нашем вагону онај Немац и извади 3 златна сата.Дао је Србијанцу да изабере који хоће и оде.Тако се та ствар завршила.


            Када смо стигли на границу Аустрије и краљевине СХС у вагон су ушли гранични финанси и нешто прегледали.Возом смо стигли у Марибор, где смо били смештени у неку касарну на 14 дана.У Марибору нисмо ништа радили, ја сам добро јео и одморио се.У међувремену сам писао кући мојој Дргињи и оцу али одговоре за 14 дана нисам добио.Одмах сам посумњао да нешто није у реду чим одговоре не добијам.После 14 дана возом из Марибора будемо пребачени у Загреб.У Заграбу су нам издали нека документа којима смо могли да идемо кући, извели су нас на жељ.станицу и увели нас у воз за Нови Сад.Када смо сели у воз за Нови Сад били нас је из разних крајева краљевине СХС.Када смо дошли у Славонски Брод ту су нас неки дочекали и распитивали се како је у Русији.Из разговора смо видели да су против краљевине СХС.Ја сам продужио до Новог Сада, где сам ту мало остао, сео на воз и продужио кући.Много сам се радовао што сам доживео ослобођење па слободно могу доћи кући.


Долазак у родно село Стари Кер


У Стари Кер (касније Пашићево па Змајево) био је 15. мај 1920. по старом календару, или 28. мај 1920. године, по новом келендару.
Био је то врло леп дан.Док сам ишао кући срео сам Мару Бељанску, супругу Милоша Исака Бељанског, (која га је напустила док је он био у заробљеништву у Русији).Мара ме ништа није питала.Када сам ја ушао у село од ж.станице, на десној страни улице су на клупи седели Бата Стева Ботић и стрина Драга (Нађмама).Нађмама је прешла преко пута и поздравила се са мном.На моје речи да сам срео Мару и да ништа није рекла, Нађмама ми рече:»Па она се удала као и она твоја Драгиња!“Још ме је зачуђено упитала:„Па зар ти незнаш?“Ја јој одговорим да не знам, на шта она рече:„Па удала се пре годину дана за Стеву Ћирића из Старог Кера“.Ја сам на то одговорио:»Па нека се удала!» и кренуо кући.Када сам био 3-4 куће до наше куће, угледао сам моју, сада већ покојну, матер како ми иде у сусрет.Ја сам матер пољубио у руку и упитам за остало.Ракла ми је да се Бранко оженио, само што се Драгиња удала.Покојна мати је све то кроз плач изговорила.Ја сам онда на све то одговорио мојој матери да не плаче, а нека Драгиња ради шта хоће.Када смо ушли у двориште ја сам брзо погледао по дворишту и своју кућу која је била испред оцове.Упитао сам где је остало друштво као и где је моја мала ћерка Деса.Мати је рекла да су остали на пољском послу, а да је Деса са децом отишла да се игра.Убрзо је мати по другој деци поручила Деси да дође кући јер је дошао њен Браца из Русије.Није прошло ни 20 минута, а Деса је дошла са још две девојчице.Једна је била ћерка Браца Пере Ботића, а друга је била Вукица, Лала Косте, Гајиног Ботића.
Деса је била у средини, између њих две.Моја ме мати викну: „Цвето ево Десе!“. Када сам је изашао из кухиње, њих три су стајале близу прага и гледале у мене.»Која је твоја Деса?» питала је мати «Ова у средини», рекао сам.Познао сам Десу по мајци Драгињи.Десу сам пре тога видео када је имала 6 месеци.Када сам у Суботици полазио у рат предао сам Десу мојој и њезиној матери и рекао: „Узмите је и чувај те је,она ће пред мене изаћи када се вратим из рата!» Како се види,тако је и било.Моја мати се зачудила  па рече:»Ваљда нећеш тако дуго остати да ће она моћи пред тебе да изађе?!»
Када сам сео у собу, почео се народ скупљати, из радозналости, да чују како сам прошао у рату.Долазили су рођаци и питали да ли сам видео некога њиховог.Ја сам био доста нерасположен, шта сад да урадим са Дргињом која ме је оставила, али сам се држао хладноврвно.Деса је била слабо одевена.Ја јој ништа нисам донео, пошто сам био без новца.Ја сам затражио од матере моје одело али ми га она није могла дати, све су отац и браћа подерали.Затражио сам моју обућу, папуче или опанке.Ништа од тог а није било.Мати је одговорила да је Драгиња нешто потаманила, а нешто је отац носио када је ишао у цркву.Мати ме је тешила тиме да је отац рекао: „Све ћемо му купити, само да се он врати“.Пошто нисам могао добити од матере своје, ја сам обукао руско одело и обуо чизме.Било ми је непријатно што немам ништа своје и морам да носим одело које сам донео, али другог одела и обуће нисам имао.Деса је исто тако била лоше одевена, а била јо је 6-та година.


Често сам на улицу излазио гологлав и бос.Једном је била нека прослава у парку код ж.станице(Шумица) и Жарко Савин затражи од мене неки добровољни прилог. „Па зар ја да дајем прилог другоме?Добро би било кад би и мени неко дао прилог?!“.Код себе сам имао 10 аустроугарских жигосаних круна, могао сам попити једну чашу пива али нисам хтео да их потрошим јер када ми их је мати давала рекла је да у кући више нема новаца.Ја сам на поменутој прослави био нерасположен.Познаници који су ми се јављали, питали су ме: „Како је Цвето?“. Мој одговор је био:„Како видите!“ На прослави је са мном био и мој брат од стрица Милош Проке Ботић.Милош и ја смо се поново нашли у ситуацији као и пре рата.На тој прослави је била и Ангелина (Нана) која је још била у кући у којој је била удата за Николу В.Бујандрића, а који се није вратио из Русије.Пошто сам ја знао да је Никола остао у Ташкенту болестан у болници 1915. године, а и причали смо ако он умре, а ја останем жив и ако ме моја Драгиња не дочека, да ћу се ја оженити са Наном.О томе сам већ писао на почетку.Стога сам на прослави највише мислио о томе.Прошли смо једно поред другог неколико пута.Вероватно је она то приметила.Ангелина је била лепа, здрава и лепо обучена.До сада сам ја са њом само једном разговарао у селу, на улици, са њом и њеним бившим мужем Николом.
На тој прослави смо се само поздравили у ходу и отишли кући.После неки дан одем код Браца Пере Ботића који је живео у Зелењаку на ћошку.Преко пута је била кућа у којој је живела Ангелина, сна Перина, а супруга Ђокина,Станика рођена Стефановић из Врбаса.Рекла ми је:„Браца, зашто се ви не ожените са нашом комшиницом Анком?“Ја сам одговорио са: „Не знам, видићу“.
Време је пролазило, ја сам живео у кући са браћом, код родитеља.Радио сам пољске послове, ишао сам за машином вршалицом у надницу да вршем жито.У лето 1920. сам узео од Душана Ракића 6 јутара жита да покосим.Њива се налазила на Сиригу.Са мном је био дечко који је руковедао, по имену Милан Н. Ћирић.Ја сам био у 31. години још снажан и лако сам косио жито.Једном сам косио жито Душана Ракића са мном је био и руковедаш М.Ћирић, у близини је косио жито Анкин девер са својом женом.Ја се на Сиригу са њима нисам састајао, понекад је мој руковедаш и њих нудио да пију воде из његове крњаве ћупе.Анка никада није хтела да пије, иако је сигурно била жедна на јакој врућини.Док сам био код куће са оцем и матером ја сам много размишљао шта да радим и куда да идем да се запослим, поготово у службу.Народ је долазио код мене да ме виде, а неки су долазили да чују за своје који се нису вратили из рата.Неки су долазили да чују да ли ћу примити своју бившу жену Драгињу или ћу се женити.
Када сам се вратио кући, још истог дана сам стајао на улици и држао Десу на рукама.Једном видим где улицом иду једна кола са два упрегнута коња.Видим, напред седе два млађа човека, а за њима две млађе женске.Чим су кола дошла наспрам мене једна од оне две женске некако повишеним гласом викну: „Ено мог Цвете!“ подиже руке горе и ко да је заплакала.Ја сам погледао и приметио као да је то Дргиња, окренуо сам се и ушао са Десом у двориште.Сутра дан дошла је Љубка Владе Ботића (Ћурића) да ми рече да је примим назад, пошто је она још исто вече оставила Стеву Ћирића.Ја нисам хтео ни да чујем.Драгињина сестра која је била удата за Лазом Бојанићем из Сомбора писала ми је да је примим назад, али ја сам био увређен и нисам хтео ни да чујем


Ја сам после добио добровољачку земљу ,око 9 јутара,радио сам па сам се снашао.Код куће нисам затекао ништа од својих ствари и намештаја.Био сам го и бос са малим дететом Десом коју моја мати није дала Драгињи да је однесе.После неког времена ја сам видео да треба да се оженим па да се поделим од оца и матере.Стога сам почео да се интересујем за неке млађе удовице.Код девојака нисам покушавао пошто сам имао дете.Почео сам ићи у Кулу и вратио се без позитивног резултата.Затим сам ишао у Врбас да видим неку Мару Филипчеву па и тамо нисам имао успеха.
Пошто је Анка била у селу у близини наше куће па је често пролазила поред наше куће идући у дућан, по жуту воду итд.Ја се решим да за њу упитам.Одговор сам добио за њено владање и вредноћу.Стога сам се често старао да се сретнемо на улици и да јој нешто речем.Ја сам са браћом и оцем ишао напоље и радио пољске послове.Једног летњег дана у месецу августу 1920. ја и наш отац смо возили сено(мухар).Ја сам баш завршавао камару када је наишао Филип Марковић бербер (звани Штроја) МБ, који је редовно бријао мог оца.Филип када је ушао у двориште све нас је поздравио и чим је мене угледао рекао ми је: „Цвето, зашто се не јавиш за редара у општину“? Ја му речем да не волим.Мој отац чим је то чуо почео ме је наговарати да идем и да се пријавим код председника општине Стеве Милоша Ботића.Ја сам се одупирао али сам уједно помислио да можда моји родирељи хоће да ја нађем службу и изађем из куће.
Стога сам оставио незавршену камару сена, забо виле и сиђем се са камаре, обучем са и одем у општину и пријавим се за редара на упрежњено место Ивана П.Ракића (Крунаша).Кроз неки дан су ме позвали у општину и саопштили ми да су ме примили за редара и да већ могу примити од Ивана редарско одело.Одело сам примио од Ивана у присуству наредника Лазара Вујкова па сам остао у служби, а у подне отишао кући на ручак.Полицајску службу баш нисам волео, али шта сам мого друго?!Службу сам вршио као и други редари.Наредник Вујков био је доста велик гњаватор, али сам га ипак могао издржати.Са мном су редари били:Стеван Ж. Ботић (Ћурак), Лазар М. Новић (Зец), Тоша А. Марковић (Руља) и Шваба Карло Кредер.Ја сам волео шале.Стева, Лаза и Тоша били су склони уживању алкохола.Кредер је био мој човек и радо је ишао са мном на игранке и забаве.једном сам ја био на служби са Новићем па смо дошли у касарну и затекли Стеву Ботића где спава мало напит, не дижући главу када смо наишли.Ја наговорим Лазара да када уђемо у собу да ми нареди да затворим врата да не би случајно у собу ушао лис и однео ћурка.Тако је и било.Стева је на то прогунђо: „Затвори, Цвето, врата да неби побего зец!“
Полицајску службу још нисам волео и због наредника Вујкова.Он је једном позвао слугу Немца који је служио код Велемира Душана Ботића и почео га шибати по туру бикачом док сам ја лежао на кревету, пошто сам био слободан.Кад га је наредник ударио једно 5-6- пута позвао је мене:„Цвето, хајде ти удари,ти си јачи!“Одговорио сам да нећу јер је то против закона.Нисам хтео да тучем Немца који је био сирома човек, служио је код Велемира али га није подносио.
Док сам био редар у Старом Керу од 01.08.1920. до 20.12.1920.. године ја сам живео са родитељима и братом Бранком који је био ожењен са Милицом, и браћом Љубом и Милом који нису били ожењени.Деса моја ћерка била је мала.Бриге сам имао доста, али сам живео у нади да ће све бити боље.Једног дана са Анком сам се састао на улици.Када сам је стварно упитао да ли би се хтела удати за мене и још јој скренем пажњу да ја имадем ћерку Десу о којој ја водим бригу па ако се уда за мене да има у виду и Десу.Анка ми је рекла да је то њојзи познато и да се она прима да води заједно са мном бригу о Деси.Ја сам још њојзи рекао да она не мора да грли и љуби Десу него да је пази и да је држи чисто.Анка није могла да ми чврсто одговори док не пита своје родитеље у Деспот Св. Ивану.Ја сам се с тиме сложио.Анка је рекла у који дан ће отићи код својих родитеља.Рекла ми је да ће ми јавити када могу доћи по њу у Д.С.Иван.Када је Анка пошла у Деспот С.Иван и дошла на стазу која води за ж.станицу у околини парка ја сам био негде у близини са службом па сам је опазио где иде стазом и носи у руци један завежљај.Ја сам изашао пред њу и она је стала па смо разговарали у вези њеног одласка, па ми је рекла да се више неће враћати у Бујандрићеву кућу.
Анка је отишла пешке ,13 км.до Деспот Севетог Ивана (Деспотово).моји су родитељи знали да ја хоћу да се оженим са Анком па су показивали да и они то одобравају.Ја онда на друго нисам мислио него да треба да се уведем у ред јер сам имао дете Десу, службу и имао сам 9 јутара добровољачке земље коју сам добио.



Моја друга женидба


Анка ми је јавила да дођем у Д.С.Иван.Једног јутра пођем са снајом, Стаником Ђоке Ботић у Д.С.Иван.Када смо стигли пред капију Анкине куће видели смо да су они баш тог дана заклали троје дебелих свиња који су висили на дрвету.Ушли смо у двориште, пошто су нам отворили капију.Анка је изашла расположена као и њена млађа сестра Јованка, а и остали су били расположени.Њезини су знали разлог нашег доласка.Ми смо ушли у собу која је била загрејана пошто је то био месец новембар 1920.Најпре смо причали разно, а онда смо прешли на оно због чега смо дошли.Мати Анкина, „Нана“ после нашег излагања рече да би она хтела нешто да каже.После краћег ћутања „Нана“ каже:„Цвето, немој се срдити што ћу ти рећи, ја би хтела да јој пишеш1.000-2.000 динара пре венчања, у случају да је отераш“.Ја сам рекао да то нема потребе, да су моје намере часне.Стара није хтела да попушта, док је њен брат Глиша њојзи рекао па шта ти хоћеш кад она хоће да се уда и без да јој пише.Ја сам рекао да ако се ми не узмемо, она ће бити крива.Коњи су већ били упрегнути у случају да кренемо кући без Анке.На последње питање које сам ја поставио,Анка је одговорила да она хоће да иде да живи са мном и ако њезина мати то не одобрава.Анка се већ скоро спремила и још је узела своје ципеле испод ормана и рекла да је спремна да пође са мном у Стари Кер.С тиме је ствар била завршена.Ми смо код Анкине куће добро ручали паприкаш.Анкин отац је колима, у међувремену, донео Анкине ствари из Бујандрићеве куће.Када смо све натоварили на кола,кренули смо за Ст.Кер.Када смо кретали из Анкиног дворишта пала је са врата једног коња, огрлица.Сељаци верују да је то хрђав предзнак.Добро смо путовали и пред вече стигли кући.


Наредник полиције у Бачком Јарку


После краћег времена, будем ја 21.12.1920. премештен за наредника полиције у Бачки Јарак, код новог Сада.Ја сам одмах отишао у Б.Јарак да преузмем своју дужност.Анка је остала у кући која је била испред куће мога оца и матере.У поменутој кући која је била попола са мојом братом Бранком.Ми смо становали у предњој соби, а мој брат Бранко са својом женом Милицом живео је у задњој соби.Кућа је била трошна, покривена трском.Од намештаја имали смо један туђ кревет, Анкин орман и мој мали орман.Ја нисам имао нарочита одела.Од брата Ђоке Петра Ботића сам узајмио шешир, а од брата Бранка кошуљу.Када сам возом од Новог Сада стигао у Б.Јарак, одмах сам се упутио у општину која се налазила преко пута Евангелистичке цркве.Када сам ушао у општину, отишао сам у редарску собу где су били на окупу три редара, а мало касније дође и њихов наредник Валробенштајн.Чим сам се представи редарима ко сам и зашто сам дошао, приметио сам на њима неко нарочито задовољство.Лепо су ме дочекали.После краћег времена дошао је наредник који је на глави имао капу из бившег-мађарског времена.Он ме је озбиљно погледао, а редари су ме представили као новог наредника, да сам из Ст.Кера, па је он одмах схватио да ће бити смењен.Валробенштајн је одмах сео на своју столицу, за свој радни сто и одмах отпасао своју сабљу и пружио је мени седећи на својој столици.Приметио сам на њему неку непријатност.Ја сам се њему захвалио и учтиво одбио да примим сабљу изговарајући се да ћемо примопредају извршити у присуству бележника.Стварно, око 15 часова дође бележник који се звао Редлер.Он нас је примио и пошто је прочитао декрет од среског начелника, а то је био Милош Петровић, Редлер је наредио Валробенштајну да преда дужност и отпустио га.Мене је задржао на разговору.Како сам из бележниковог разговора закључио, он је мене радо примио.Када је Валробенштајн одлазио кући ми смо се срдачно опростили.


Редари су били Молнар, Јакоб Шмит и још један Мађар коме се не сећам имена.Редари су били дисциплиновани, добро смо живели.Једном њих тројица редара украли су ноћу пшеницу из општинског магацина.Њих је неко пријавио и они буду лишени слободе и суђено им је, осуђени су на казну затвором.



СЛУЖБОВАЊЕ У ОПШТИНИ БАЧКИ ЈАРАК


У Бачки Јарку сам премештен за наредника полиције 21.12.1920. из Старог Кера где сам био редар у општини.До мога премештања дошло је из разлога што сам био млад човек, па када је једнога дана дошао комесар среске полиције Хајду из Новог Сада који је остао још из времена мађарске полиције и одржао неко предавање на мађарском језику, на којем је приметио да ја пажљиво пратим предавање и дајем добре одговоре на нека његова питања.Када је завршио предавање упитао ме је колико имам година и да ли сам већ негде служио у полицији, јер он примећује да ја добро одговарам на његова питања.Рекао сам му да сам био са службом у Русији.Стога је наредио нареднику Вујкову да ме што пре подучи како би ме отпремио за наредника у Пирош (Руменка) или Темерин.Вујков је то њему обећао али ме је веома слабо припремао.После неког времена позову ме из среза, Новог Сада и преко телефона ми нареде да се сутра јавим у срез.Ја сам позив радо примио али мој отац није волео што одлазим из Старог Кера.Сутрадан сам возом отишао у Нови сад и јавио се комесару који ме је одвео код среског начелника Милоша Петровића, Србина и политички демократе.Начелник ми изда декрет о постављењу у Бачки Јарак.У декрету је гласило да се постављам за наредника у привременом својству.Када сам прочитао декрет о постављењу ја сам се обратио начелнику речима:»Па ви сте ме поставили привремено, стога ја не бих ишао!»Начелник ми рече: „Па и ја сам привремени“.Ја сам пристао и отишао у Б.Јарак на службу.Посла није било много.Становници су били чисти Немци.Ја сам знао немачки говорити и стога ми није било тешко.Три редара која сам затекао били су због крађе ухапшени и отпуштени из службе.Стан сам добио у кући другој од општине која је била власништво Латпрајн Хајнриха који није ту становао..После краћег времена мој отац спреми моју супругу Анку за сеобу,с тим што јој је купио један стари полован кревет који је купио од Паве, Немице која је становала преко пута код нас.Ја сам послао кола са једним коњем из Б.Јарка у Стари Кер по Анку који је доселио њу и наш намештај.
Плата је била врло слаба, 200 круна или50 динара.Једна кила меса била је 5динара.Убрзо ми је општина повисила плату на 450 динара.Мало касније плата ми је била 800 динара.
У Бачком Јарку сам службовао од 21.12.1920. до 31.01.1922. када сам на свој захтев премештен у Старе Шове (Равно Село).
Док сам службовао у Б.Јарку, имао сам са мном у служби друга три редара, пошто су први отпуштени.Један редар је био Немац из Б.Јарка, звао се Штал Кристијан.Други је био Филип исто из Б.Јарка, трећи је био Светозар Јоце Бабић (Чаканац) из Старог Кера (Пашићева, данас Змајева.) Служба није била тешка, редари су ме слушали.Са бележником се баш нисам добро слагао,он је био Немац и звао се Редер, с њиме сам водио борбу па је стога смењен и дошао је за бележника Душан Керечки.Подбележник је био Јоца Херибан, Хрват по народности, а из Старог сланкамена.Он је био врло добар човек.Борбу сам водио са младићима, углавном по кафанама.Ноћи сам често проводио по кафанама.Бабић је био интересантан редар, страшно се бојао вештица и вила.Често је мене убеђивао како постоје виле и вештице, а нарочито је убеђивао редаре Немце.На његове речи ми смо збијали разне шале, а он је нама надугачко објашњавао.Например, његовог оца Бабу је ћушила вештица на путу где се укрштавајиу кола.На њега су ноћу скакале вештице, нашта се он крстио и молио Богу.
Бабић је једном набавио себи једно младо ловачко куче с тим да га одрани и прода за добре паре.Једном ми је рекао да је запао у беду и да мора продати куче јер му је потребан новац, да би како је рекао, одужио дуг,купио жита,одено дете Јуцу и жену Ковинку, а оцу Баби дао би који динар.Како је Бабић све то набројо ми смо видели да је то само његова пуста жеља и да отог нема ништа.Једном ми Бабић рече да му нађем муштерију за кера.Ја стварно нађем једног богатог Немца, Хајзли се звао, иначе ловац.


Кажем Шваби да би Бабић продо добро куче и да он дође да га иште, а редару Кристијану Шталу кажем да довече не мора доћи на службу, само да нађе Бабићевог кера и да му одсече реп.Кристијан отиде кући и нађе керче у близини своје куће која је билоа поред Бабићеве.Ухвати куче и отсече му реп али је реп остао да виси на кожици.
Штал је дошао и известио ме је да је обавио посао.
Бабић је био у касарни и лежао је на своме кревету.Ја уђем и кажем му да је његов кер побего према Темерину.Кад је он то чуо, устаде и затражи од мене одсуство да иде да тражи свог кера.Бабић је отишао и кроз извесно време се вратио и јавио да је пронашо кера и да му је неко одсеко реп, па ме моли за дозволу да може да води истрагу.Ја му одобрим и он оде кући.Бабић се бунио, трагао али без успеха.Зато се коначно решио да прода куче.Хајзли је дошао у касарну код мене и казао да му је црко ловачки кер и да хоће да купи другог.Ја сам му рекао да ја имам једног.Када је Бабић то чуо да ја продајем његовог кера рече, па није то наредников кер него мој.Стога га Хајзли упита за цену, Бабић рече 4.000 круна.Хајзли поново упита колико, 1.000 круна рече Бабић.И то је много рече Хајзли.Добро дај 150 круна ако ошеш или га узми забадава рече Бабић.Хајзли извади новчаник да плати 150 круна, нашта ја речем да кер нема репета.Хајзли враћа новчаник у џеп а Бабић који је већ узео флашу да иде по алдумаш враћа флашу и каже: „Господине наредниче, ви би пукли да не кажете да кер нема репета!»Хајзли није хтео да купи кера, а није му ни требо.Бабић се јако љутио, али шта је могао!?Бабић је једне ноћи био на служби са Шталом, ушао је у касарну и легао на кревет и чврсто заспао.Штал ухвати мачку и баци на Бабића, овај се тргне и угледа мачку како бежи према вратима па повика:»Штал, зар не видиш вештицу?!?» Штал одговори да он ништа не види.
Једном смо Бабић и ја били у ноћној служби и у 12 сати смо пролазили поред његовог стана, за нама је ишло нечије мало маче.Ја ухватим маче и бацим преко капије у његово двориште, а он се зачуди где ја ноћу хватам мачку која се претворила у вештицу.Још реће:»Фала Богу да моја жена Ковинка и мој мали Јоца нису код куће!» Бабић је био јако страшљив, а дознао сам да се радовао што ја тржим премештај.Чим сам ја то дознао, отиднем на ж.станицу Б.Јарак код скретничара Милана Којића у кажем му да ми напише писмо о мом премештају и да га овери старим мађарским печатом М.А.В. и пошаље по редару Шталу.Тако је и било.Када је Штал донео писмо у присуству Бабића ја узмем, као љутит, да прочитам.Нато Бабић упита:»Шта је наредниче, што се љутите?» Ја му пружим писмо у којем је писало да сам ја премештен и да треба да одредим на своје место једног редара, по могућству Србина.Бабић када је то прочито упита мене кога ћу одредити.Ја сам му рекао:»Па другога немам, само тебе!» Бабић се јако обрадовао.Сутра дан скретничар Којић пошаље писмо у којем је писало да 32.03.1921.Бабић има да преузме дужност наредника, ја тај акт предам Бабићу и он га стави у џеп.Увече оде Бабић у кафану на забаву, где су већ биле његова Ковинка и моја жена Анка и он показа својој жени декрет.А кад је тај декрет прочитала његова жена она му рече: „Му, 32-гога!».На то он примети, мислећи да је вероватно чиновник у срезу погрешио па је уместо 31 написао 32.Бабаић је био слаб службеник.Једном је на предлог учитеља,ухапсио једног наредника музиканта Краљеве гарде.Када га је привео код општинског бележника није знао да каже да је ухапшеник из крељеве гарде већ је рекао да је из Црвене гарде.Нато га бележник упитао како је закључио да је из црвене гарде, рекао је:»Па видите да овај имаде црвене чакшире, па ја мислим да је из црвене гарде!»Када га је бележник упитао зашто га је ухапсио рекао је да није имао дегелеге.Онда се окрену према мени и упита ме како се оно зове што је ухапшеник требао да имаде.Ја му кажем да је требао имати легитимацију.»Е,то!» рече Бабић.Када га је бележник упитао шта је још рекао ухапшеник Бабић је почео да замуцкује:»Вређао је, вређао је, како се оно каже господине наредниче?» «Династију.» одговорим ја.Бабић се лупи шаком по челу:»Да, тако је, вређао је династију!»



Наредник полиције у Старим Шовама

Ја сам 01.02.1922. премештен за Старе Шове.На моје место дошао је Паја Танасијин (Гаћаш) из Старих Шова.Бабић је остао са службом у Бачком Јарку али је брзо изашао из службе.Док сам био у Б. Јарку имао сам 3 јутра земље на Фербаховом поседу.Као Добручки добровољац у Старом Керу сам имао 5 јутара и ¾ ј.Плата је била слаба и Анка и ја смо се патили.Огрева смо добијали 100 кг дрва и само се толико грејеш.Деса је била код мојих родитеља.Понекад су је доводили они или моја браћа.
Када смо пошли из Б.Јарка већ смо купили 2 нова кревета, хаљине и чаршаве и неке јастуке и дуњу.Када сам се селио у Ст.Шове понео сам троје кола кукуруза, заклао троје свиња и имао живине.Ја сам се преселио у Старе Шове да би били ближе нашој кући, детету и својој браћи.


СЛУЖБОВАЊЕ У СТАРИМ ШОВАМА ОД 01.02.1922-22.04.1922.


Чим сам се доселио у Шове и преузео дужност, одмах сам видео да ту нема рада и дисциплине.Бележник је био Хаук Јован, Немац из Шова, јако добар човек.Тамо сам тамо затекао три редара који су били пијанице и картаре.Један је био Јоца звани „Тотицко“ и још двојица, са Циганима су се дружили.У Шова је моја млађа сестра Десанка била удата за Савка Аврамовог који је погинуо у Првом св.рату.
Становао сам код једног Швабе, прекопута код моје сестре.
Пошто службу у Шова нисам волеорешим да је напустим.Вратим се у Стари Кер.
Пошто сам имао 9 јутара добровољачке земље на поседу грофа Котека на Маријин Мајуру (Степановићево), решим да се занимам земљорадњом.
Имао сам државног коња, од оца добијем кола, а када је државни коњ угинуо, ја купим себи два коња, кола, плуг итд.Земљу смо обрађивали ја и моја супруга Анка.Мало касније купили смо краву.


ВРЕМЕ БЕЗ СЛУЖБЕ ОД 23.04.1922. ДО 31.08.1923.


Када сам се вратио у своју кућу уселио сам се у предњу собу, из које се иселио мој брат Бранко са својом женом Милицом и малим синчићем Савом.
Пошто сам набавио, радило и добро обрађивао земљу.Те 1923. године добио сам 4,500 кг пшенице, а у јесен око 7,000 кг кукуруза.Крава коју сам имао давала је од 10-14 литара млека од којег смо 3 л продавали у млекару, код Кистерке.Мекиње су биле 3 круне, кукуруз 2 круне, пшеница је била 4-5 круна.Моја Деса је прешла од мојих родиреља код нас.Ја сам се почео добро опорављати од рата.


Крајем 1922.будем изабран за председника Аграрне заједнице у Пашићеву (Име села Стари Кер,промењено је половином 1922.).Остао сам на положају до 1925. иако сам био са службом у Киш Керу (Прибићевићево).
Док сам био у Пашићеву, поред осталог бавио сам се и трговином, носећи своју робу у Нови Сад.Моја супруга Анка ме је помагала, а нарочито око исхране коња, краве и свиња, све док нисмо отишли у Прибићевићево.  
Када сам напустио службу у Ст.Шове, живео сам у Пашићеву и све време се бавио земљорадњом.Цело сам време жалио за службом, што сам је напустио.
Једнога дана у месецу августу дође код мене Светозар Ј.Бабић који је био на служби редара у Прибићевићеву и саопшти мени да је код њих упражњено место наредника полиције.Чим је он то мени саопштио, ја сам почео да размишљам да ли да се јавим или не.Саопштим ја то моме оцу Брати и жени Анки.
Рано ујутру 29.08.1923.године око 3 часа ујутру пробуди мене моја супруга Анка и упита ,Добро, оћеш ти ићи у Кулу, у среско начелство да се пријавиш за наредникаУтом и мој отац Брата дође до нашег прозора и почне лупати да се ја пробудим.Када сасм упитао ко је он је одговорио: „Ја, оћеш ти ићи у Кулу да се јавиш за наредника?“Одговорио сам да не знам ни ја сам.На то је моја Анка рекла: «Цвето иди».Ја сам се устезао.Анка ме је почела гурати са кревета.Устанем и почнем се спремати на воз.
Када сам стигао у Кулу, у среско начелство, потражио сам полицајског комесара Јоцу Ковачевића и саопштио му зашто сам дошао.Јоца ми рече да за Прибићевићево имају кандидата, неког, Лазића.Вратим се кући необављена посла.
Сутра дан дође опет код мене Светозар Ј.Бабић и рече да је Лазић напустио и да идем да се јавим у општину Прибићевићево.Отиднем ја и јавим се бележнику, а он ми рече да сутра идем у Кулу и да се јавим срском начелнику.Отиднем ја сутрадан у Кулу и јавим се среском начелнику Стевану Лалошевићу.Начелник одмах позове полицајског комесара Јоцу Ковачевића, упита ме одакле сам и да ли говорим немачки језик.Ја му рекнем да говорим на шта он упита: „Спрецхен сие дојч“? Ја му одговорим на немачком нашта ми он каже да начас изађем.Нешто су се договарали, позову ме унутра и упитају да ли сам већ радио као полицајац.Пошто сам потврдно одговорио, полицајски комесар је написао декрет о постављању и рекао ми да однесем начелнику на потпис.
Начелник потписа и рече да се јавим општинском бележнику у Прибићевићеву.



СЛУЖБОВАЊЕ У ПРИБИЋЕВИЋЕВУ ОД 01.09.1923 ДО 13.02.1928.


Жељезничка станица Прибићевићево(Бачко Добро Поље).
Први слева мој брат Бранко, стоји поред ограде

На повратку из Куле сиђем са воза и упутим се у Прибићевићево које је било удаљено од ж.станице око 4 км. Када сам стигао у општину јавим се бележнику који се звао Станоје Стоја.Он ме је лепо дочекао и упитао: „Но, јесте ли постављени“?Да,одговорим . „Хвала богу да смо добили нашег човека“ рече бележник.




Прибићевићево ( Киш Кер)  село ушорено

 Некада чисто српско село Киш Кер од 1800 год. године настањено немачким становништвом



Атар села Прибићевићева(Бачко Добро Поље) са уцртаним салашима
Мапу урадили Немци пред Други светски рат