Ф.К. „ОБИЛИЋ“ део први

МИЛАН БОТИЋ

Ф.К. „ОБИЛИЋ“

85 година

Завршетком првог светског рата престала је да постоји Аустро-Угарска монархија, а настала је нова држава, испрва звана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније, Краљевина Југославија. Пошто се много шта променило, промењено је и име села, није више било надалеко чувено име Стари Кер, већ је село добило име Пашићево, 1922-ге године. Тада већинско становништво нашег села, домаће Швабе, како су их звали наши преци, ем што су били богатији, били су и организованији, па су под окриљем Културбунда, почели да оснивају своје друштвене и спортске организације. Основали су и фудбалски клуб „Конкордију”. Годину дана касније и Срби су почели да се организују.

OСНИВАЊЕ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА

ПАШИЋЕВО 1923.ГОДИНЕ

Да не би заостајали за Швабама, реше почетком лета 1923. године наши виђенији људи тог времена, да оснују фудбалски клуб.

Душан Коларовић-Лалика-солунски добровољац, ковач по занимању.

Тодор Кобиларов-Тоша-солунски добровољац, угоститељ.

Владимир Пајић-Влајко-учитељ.

Лазар Савин-бележник.

Васа Вуковић-лекар.

Драгутин Чолаковић-свештеник.

Милан Вукосављев-Мика-угоститељ.

ОСНИВАЧКИ ОДБОР

Владимир-Влајко Пајић

Тодор–Тоша Кобиларов

Душан „Лалика” Коларовић

Милан Мика Вукосављев стоји у вратима кафане „Југославија”

Лазар Савин-Бележник

Васа Вуковић-лекар

Драгутин Чолаковић-свештеник

Сакупљачи добровољног прилога за оснивање Обилића 1923.године.

Сава Вукосављев

Милорад Ботић

Први председник клуба био је Влајко Пајић који је уједно био и први тренер. Учитељ Пајић одабере двојицу ученика Милорада Саве Ботића и Саву Милана Вукосављева, уз писмено одобрење оснивачког одбора, да прикупљају добровољни прилог за оснивање фудбалског клуба „Обилић”.

Прво су дошли код угледног домаћина и општинског ешкута Паје Рацкова који кад је чуо за чега треба дати прилог рече:„Шта за корбало да дам. За корбало не дам ништа, да скрљате вратове ваљда.” На то му Сава повишеним дечијим гласом рече: „Да, а Швабе могу, ено основали су фудбалски клуб „Конкордија” („Јединство” ) и већ играду.” „О, кад је тако нек вам бидне.” рече Паја и први даде десет динара-добровољни прилог за фудбалски клуб „Обилић”. То је послужило као леп пример за остале који нису хтели да заостану за деда Пајом. Први играчи су били младићи тек изашли из основне школе ојачани са неколико младих занатлија. Прву фудбалску лопту донео је Прока Стевана Савин, студент на Сорбони у Француској, 1921. године из Прага. Прве фудбалске ципеле-копачке набавио је за играче учитељ Пајић, а прве дресове је сашила Латинка, супруга Милана „Мике” Вукосављева, а мати Савина. Први дресови су били роза боје. Прва незванична утакмица била је против Конкордије.

У следеће две године „Обилић” је тренирао и играо пријатељске утакмице.

Може бити да ће неко помислити да се помињањем 1923.годинеодине као године оснивања жели прекрајати историја. Не, као прво, основна поента овог писања је да се заиста обележи права годишњица оснивања клуба. Један од веродостојних извора јесте писање доктора Петера Штега, у књизи: „Алткер” издате 1988. Швабе су основале клуб 1922. а Срби годину касније 1923.

Потврду да је „Обилић” основан даје и Милорад Ботић у својим књигама „Сећања”.

Постоји такође писани доказ из 1963.годинеодине, списак заслужних који треба да добију плакете захвалности, поводом 40 година од оснивања.

7

ОД ОСНИВАЊА 1923. ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1941.

По оснивању фудбалског клуба, први тренер учитељ Пајић имао је задатак да селектира играче. Прво је одабрао играче школског узраста затим од тадашњих шегрта и калфи. Рад са новоствореним играчима сигурно није био лак. Пратећи хронологију догађаја може се видети да су већина играча које је, тако да кажем, створио учитељ Пајић имали дугу играчку каријеру. Посебно је интересантно да су већина играча били јако везани за свој клуб, имали су увек велики мотив и жељу да се боре у дресу свог клуба. Некада су били толико борбени да је долазило и до инцидената, нарочито ако се играло против Шваба. Период од две године био је довољан тренеру да уигра екипу и да се стекну услови да тим може да се такмичи.

„Обилић” почиње да се такмичи 1925. године

На самом почетку свог постојања и рада фудбалски клуб није имао клупске просторије ни свлачионицу. За почетак као свлачионица коришћена је кућа учитеља Пајића, тренера екипе, која се налазила у непосредној близини фудбалског терена. Данас је то кућа у Лењиновој улици број 25. Фудбалски терен се првобитно налазио у непосредној близини садашњег, поред пута у Лењиновој, правац исток-запад и није био ограђен. Касније је премештен поред стазе која је водила према жељезничкој станици, положај је био Север-Југ. Стаза која је водила према железничкој станици коришћена је и као шеталиште и имала је назив „Променада”.

Вероватно је временом и употребом терен постао лош па је дошло до померања игралишта. Терен је око 1930. премештен поред стазе „Променаде” положај је био Исток – Запад.

На западној страни, близу дрвореда, недалеко од храстове шумице била је дрвена барака у којој је радила гостионица „Код Орача”, власника Милана Вукосављева-Мике. Барака је уједно служила и као свлачионица за фудбалере.

Од почетка „Обилић се углавном такмичио у нижем рангу и постизао скромне резултате. Највећи предратни успех био је освајање првог места и пехара на међуопштинском турниру у Торжи (данас Савино Село).

Фудбалске утакмице у то време биле су и прилика да се одвоји мало времена за разоноду и разбибригу у иначе тешким условима за живот већине становника нашег села. На фудбалске утакмице ишли су и одрасли и деца, а нарочито момци и девојке. Свако је имао неког свог рођака, пријатеља, комшију као фудбалера, јер знамо да је село било мало и да су скоро сви становници Срби били или рођаци или кумови, а посебно што је било ново, ићи на фудбалску утакмицу. Пошто је главни ривал од самог почетка био клуб наших Шваба „Конкордија”, на утакмице су као гледаоци долазили и домаће Швабе. Често је долазило до сукоба навијача, нарочито по завршетку утакмице. С обзиром да је стадион Конкордије од оснивања 1922.годинеодине па до 1938.године. био на Штеговој земљи, а у делу насеља које се данас зове „Логор” тачније на крају садашњих улица:7-ми Јули и Пролетерске. Срби, навијачи Обилића, морали су да прођу кроз део села који је био насељен Швабама. По причи старијих било је жестоких сукоба, макљаже, бежаније уз псовке и спомињање ближе и даље родбине, бацане су цигље било је и повређених. Крај сукоба је био кад се дође до моста на Јегрички, код кречане. Срби су понекад морали користити заобилазну варијанту за бежанију преко кудељарског моста. Ако се играло на нашем терену било је скоро исто само што је раздаљина била краћа, мост је био близу, па су Срби понекад показивали храброст и смелост да пређу у швапску триторију. Нису то била непријатељства трајног карактера, опраштало се али се није заборављало, до једног дана када је све постало другачије. Већ 1938-ме године било је јасно да се нешто спрема, а 1939-те године није за Конкордију могао да игра ко није Немац. Добровољним прилозима и радом Културбунда Швабе су направили нови стадион на изласку из села према Степановићеву са леве стране. „Конкордија” се од јесени 1939-те такмичила у Бачкој немачкој лиги у којој су се налазиле екипе састављене од играча немачке националности. Међутим због ратних догађања и одласка младих играча на фронт, током рата, полако престаје интересовање за фудбал и 1944-те престаје заувек да постоји највећи спортски ривал нашег Обилића.

Слике из периода када се игралиште налазило поред стазе и није било ограђено, налазе се у књизи: ЗМАЈЕВО 79.

Најстарија фотографија фудбалског тима

Комплетан тим са Лаликом и тренером Паjићем

1927.године. позиција у игри са Хајдуком из Куле 1:2. Слева у црним гаћицама: 1. Љубивој Ракић 2. Јован Марковић 3. Лазар Матин 4. Иван Бељански

3

Противник из села

Фудбалери Конкордије 1932.године. Највећи ривали на спортском пољу, а и шире.

Слева стоје:Кристијан Бундус, Петер Мајстер, Кристијан Хартман, Валентин Донер, Грос, Филип Кисли, Хајнрих Фроинд, Јохан Филипан и Валентин Клајн. Доле: ?, Андреас Хофман (голман) и Фридрих Рихтер.

Комбиновани тим: „Обилић –„Мачва” Шабац. 1931.

„Лалика” са штапом: лежи Лаза Рацков;голман је Иван Бељански. Десно седи Марко Збућновић;трећи слева, чучи, Стеван Жижаков-„Гилер”

„Обилић” 1932.годинеодине; игралиште је на садашњем месту и није ограђено.

Слева стоје: Дуле Андрић- у оделу, Жара Гајицки, Божа Бељански „Фарпоња”, Станко Бељански „Нане”, Стеван Жижаков „Гилер”, Иван Бељански, Ђока Вукосављев „Коца”, ЛазаРацков, Марко Новић, Сава Вукосављев-голман.

Душан Марковић„Лукс” у дресу Обилића

Нестор Малешев, Пера Кобиларов, Душан Коларовић. Паја Марковић и син му Славко –чуче, верни пратиоци утакмица Обилића.

Слева у белом дресу:Влада Андрић „Чика”, Лаза Вукосављев „Шуца” Никола Ћирић „Мика”, Дуле Андрић, Рајко Малешев „Лаутон”, Душан Марковић „Лукс”, Лаза Бељански у пругастом дресу.

Седи:Жара Ћирић, чуче: Сава Вукосављев-голман, Марко Збућновић, и Ђока Вукосављев „Коца” лежи.

„Обилић” 1937. године. Игралиште је ограђено.

Слева стоје:Марко Збућновић, Рајко Малешев, Лаза Вукосављев, Влада Андрић, ДулеАндрић, ЂокаВукосављев, НиколаЋирић.

чуче: ЖараЋирић, Сава Вукосављев, дечак Милан Жижаков, Лазица Жижаков.

Комбиновани тим, Срби и Швабе, у Буљкесу око 1930. године.

Други слева стоји Божа Бељански „Фарпоња” ; четврти слева стоји Јеврем Вукајловић ученик 7 разреда гимназије из Уба; трећи слева чучи Петер Мајстер, наш Шваба;Трећи слева лежи Валентин Клајн наш Шваба;задњи слева на десно Душан Коларовић „Лалика” као менаџер комбиноване екипе.

Шабачка „Мачва” са играчем Орвићем, спортски пријатељи Душана Коларовића Лалике.

Подмладак Обилића 1938/9. године

Слева стоје: -, Пера Ботић „Ренара”, Прока Бељански „Пида”, Влада Ракић-загрлио брата Саву. чуче:Илија Гајицки, ?, Сава Степанов „Гига” леже:Лаза Бељански, голман ?, Стева Жижаков.

Срби у Конкордији 1938.године

Стоје слева у белим дресовима:Фридрих Берингер, Филип Либман, Јова Говорчин, Карл Филипан, Самуел Матајз, Петер Штег, Јохан Кендел-голман, Душан Кобиларов-ТајаТицан,, Адам Хутенбергер, Хајнрих Фрух и Хајнрих Флам.

Клече:Иван Бељански и Фридрих Шафер.

Некад било

Стара зграда свлчионице, лево, и дограђени део десно

Када је терен премештен на садашње место изграђена је свлачионица. Економ клуба у новој свлачионици био је Мијо Корманић, жељезничар по занимању. Опрему је прала и пеглала Корманићева супруга а Мији су помагали синови Ото и Мишко.

Када је у „Обилић” дошао Душан Марковић- „Лукс” или „Тата” бивши играч Војводине из Новог Сада, који је био зет Жарка Савиног-индустријалца, власника кудељаре и цигљане, а и сам је био богат, власник фабрике „Кулпин” у Новом Саду. Имао је салаш на Чурушком друму а волео је фудбал и „Обилић”, помогао је да се терен огради. У то време 1937/8 године, шеф жељезничке станице био је Ика Кољанин, велики заљубљеник у фудбал и „Обилић”, дао је, као помоћ Обилићу старе жељезничке прагове који су исечени и направљени су стубови. Душан Марковић„Лукс” је тада написао меницу на 5. 000. ондашњих динара и условио пуштање менице, победом Обилића над Татром из Кисача, и новац иде за набавку даске за ограду.

Укупна сума за ограду била је 14000 динара. „Лукс” је све платио, с тим да Чика Андрић и још један трговац из села врате Луксу 9. 000 динара, могло је у ратама и у догледно време. Међутим до враћања новца Луксу никада није дошло. Често је „Лукс” питао Владу Ракића, трговца у Новом Саду, кад су се сретали: „Јел, оћели мени они некад вратити мој новац” ?Наравно, како било тако и остало. Остаје да се спомиње.

Играчи су схватили озбиљност ситуације победили су Татру-3:1. Ограда је постављена и трајала је до шездесетих година двадесетог века, када је терен ограђен бетонском оградом која траје и данас. Вода је била проблем пре рата а једно време и после рата. За умивање и освежавање коришћена је вода из пумпе у пецари ракије, у дворишту куће Жаре Ћирића, бившег играча Обилића. Касније после рата је избушен бунар-пумпа поред самог терена. Доласком Душана Марковића-Тате, мало се променио однос неких играча према својој опреми. “ Лукс” или „Тата” је био претеча спонзорства, набављао је опрему, запошљавао је поједине играче код себе на салашу, помагао оне који су били сиромашнији. Појединци су чак и радили у копачкама, јер нису имали своји ципела, „Тата” - „Лукс” је и то толерисао. Најважније је било да се утакмица добро одигра и све је било опроштено.

Познато је да је фудбал пре рата игран из љубави и разоноде. Било је то време правог аматеризма, није било награђивања. Играчи нису имали посебних захтева. Жеља за игром и надметањем, жеља за играњем и доказивањем на зеленом терену, публици и својим ближњима била је велика, а сатисфакција је била да се после о томе причало у селу, на „Променади”, у берберници, у бирцузу. Посебна жеља је била да се екипа фотографише, то је у оно време била реткост и привилегија. Вероватно у то време тадашњи играчи нису ни помишљали да ће те фотографије послужити једнога дана као документи о прошлим временима.

Од постанка, главни ривали су:„Конкордија” клуб наших Шваба. Спортски клуб Шваба из Нових Шова, спортски клуб из Прибићевићева(КишКер-Бачко Добро Поље), „Младост” из Турије, основана 1920-те. Жабаљски Ж. С. К. Играло се са клубовима из Новог Сада. „Југовић” из Каћа је био старији од Обилића, по години оснивања. Са Хајдуком из Куле „Обилић” је од оснивања имао пријатељске односе, „Тврђава” из Бача која 2009-те слави стогодишњицу. Често су игране пријатељске утакмице.

Бачки Петровац је имао веома јак тим. Побеђивао их је „Обилић” и у Пашићеву и у Петровцу.

„Татра” из Кисача је посебна прича. „Тотови” су били храбри на свом терену. Занимљиво је да никог нису волели. Једном приликом, 1939-те у Кисачу је гостовала „Конкордија” из Пашићева. Тотови набију Швабе и то добро да су ови запамтили и трпели, али, само до следеће недеље. Дошли Словаци у Пашићево на мегдан Обилићу. Скупила се маса навијача, дошли Срби, али је дошло и доста Шваба да навијају за „Обилић” и наравно да сачекају тренутак да избије варница и онда заједно набију „Тотове” да и данас памте. „Дулцис” из Врбаса је био клуб врбашке шећеране, са њима је „Обилић” одржавао пријатељске односе. “ Омладинац” из Степановићева који је касније основан, тачније1931, од стране досељеника-добровољаца првог светског рата углавном Личана и Херцеговаца, био је клуб који се разликовао од осталих, по менталитету и схватању игре и морало се пазити да не дође до варнице која би проузроковала сукоб.

Од клубова у ближем окружењу најорганизованија је била „Конкордија” из Пашићева. Водиле су Швабе рачуна да све буде уредно и организовано. Давали су у сезони1938-39-те, свом младом фудбалеру Хајнриху Мајстеру, ученику гимназије у Новом Саду 5 ондашњих динара по одиграној утакмици Наравно, он је то својим трудом, залагањем и знањем оправдавао.

Од оснивања„Обилић” је стално пратила незавидна финансијска ситуација. Пошто су играчи били скромних потреба, нису постављали питање играња за клуб без неке новчане накнаде. Пажњом добротвора на полувремену утакмице, играчима је дељен чај и кришка лимуна, као освежење. Питање путовања на страну решавано је тако што су ангажовани углавном имућнији заљубљеници у фудбал да дају своја запрежна кола и коње за превоз играча. Ако је гостовање било занимљиво, ишао је караван запрежних возила за превоз играча и навијача. Док је утакмица играна коњи су јели сено и пили воде. Понекад је било паковање на брзину и бежанија.

Један од оданих Обилићу био је Рајко Кобиларов, који је помагао у превозу играча на гостовањима. Често се на његовом салашу одржавао тренинг и играо фудбал, што је у оно време било чудно и необично, нарочито паорима који су пролазили Туринским друмом. Доласком нове власти Рајко је само волео „Обилић” .

Волели су „Обилић” више од свега, отац и син, Паја Марковић сеоски добошар, и син му Славко који су били сретни да се сликају са играчима Обилића. Нажалост обадвојица су оставили своје животе у заробљеништву, на принудном раду за време другог светског рата.

Са Обилићем је од оснивања био, као члан управе, добротвор, човек задужен за морал екипе, Душан Коларовић- „Лалика” човек који је заслуживао поштовање како играча тако и навијача Обилића. „Лалика” је био добар организатор. Често је уговарао пријатељске утакмице са тада познатим екипама. Волео је „Лалика” и могао је, као нека врста менаџера оног времена да саставља комбиноване екипе, од рецимо неколико играча Обилића, појачани са најбољим играчима Конкордије. Да уговори играње пријатељске утакмице са тада познатим тимовима из околине. Прилог је слика комбинованог тима који је играо у Буљкесу(Бачки Маглић), а на слици су поред Лалике и играчи:Божа Бељански „Фарпоња”, Валентин Клајн, Петер Мајстер. Друга слика је комбинована екипа састављена од играча Обилића и играча Мачве из Шапца, 1931.годинеодине. На обе слике је и препознатљив лик нашег Лалике, који заиста импозантно делује у односу на остале са слике.

Био је са Обилићем од оснивања, у старој Југославији и после Другог светског рата у новој Југославији. Због последица рањавања од стране мађарских жандарма 1941.године последњих година живота када је ишао да гледа „Обилић” неко од деце му је носио столицу, да може седећи да прати утакмицу, а награда је била да сме да уђе да гледа утакмицу. Улаз је за децу свакако био бесплатан, али била је част носити Лалики столицу до игралишта. „Лалика” је био надалеко познат. Одржавао је контакте са многим фудбалским клубовима из Београда, Новог Сада, Шапца. Био је организатор пријатељских утакмица 1939-те и 1940-те године, са тада познатим БСК-ом из Београда који био заинтересован за поједине талентоване играче Обилића и Конкордије.

У Пашићево је пре другог светског рата, тачније 1939-те године на црквени празник Духови, гостовао фудбалски тим БСК из Београда-јуниорски тим у чијим редовима је играо између осталих и Рајко Митић, касније прослављени играч Црвене Звезде и репрезентативац Југославије. Тренер је био Никола Марјановић, брат познатог фудбалера Благоје-Моше Марјановића.

Првог дана Духова, 15. 6. играна је утакмица између БСК-а и комбинованог тима од играча Обилића и играча Конкордије. Наша екипа је победила са 2:0.

Састав Обилића био је тада појачан са играчима Конкордије. Један од играча који су појачали „Обилић” био је Хајнрих Мајстер, који је тада имао 16 година а играо је на месту центархалфа и чувао је већ тада доброг играча Рајка Митића. Београђани су после утакмице предлагали да мали Мајстер дође у Б. С. К. међутим до тога није дошло. Другог дана Духова, 16. 6. играна је нова утакмица. Победили су овог пута гости са 2:0.

За генерације пре другог светског рата, тачније за период од оснивања 1923 године па до другог светског рата1941 године може се рећи, по причама старијих а живих у време писања овог историјата клуба:Душана Кобиларовог-„Таје Тицана”, бившег фудбалера Обилића, рођеног 1919 затимВладимира Ракића-трговца такође бившег играча Обилића, Стевана Марковића-Бабе, рођеног 1923-ће године, који је уједно и исписник клуба и Саве Ботића-Ганаса, рођеног 1927-ме, такође познатог фудбалера Обилића, да су били првенствено, борбеног духа, пожртвовани до краја и надасве су волели да победе противника. Било је играча који нису марили ни за себе а нарочито за противника. Девиза је била-ако прође лопта противнички играч не може.

Играли су:

Љубивој Ракић:1896-

Иван Бељански:1904-

Марко Новић-„Пилзен” :1905-

Стеван Жижаков-„Гилер” :1905-

Лазар Вукосављев-„Шуца” :1906-

Прока Ракић:1906 -

Божидар Бељански:„Фарпоња” -1906-

Драгутин Жижаков:„Драга” :1907-

Жара Гаицки:1907-

Јефта ЗбућНовић-„Бућин” :1908-

Јован Марковић-„Облак” :1908-

Влада Андрић-„Чика” :1908-

Душан Андрић-„Дуле” :1909-

Станко Бељански-„Нане” :1909-

Валентин Клајн:1909-домаћи Шваба, само полусезону

Лазар Матин:1910 -

Милош С. Ботић :1910 -

Манојло Жижаков-„Марко” -голман:1910 - гимнастичар - соко

Рајко Кобиларов:1910- голман

Арсен Бугарски-„Аца” :1911-голман

Лазар Рацков:1911-

Јаника Фелдежди:1916-голман

Паја Ботић-„Ћуре” :1911

Тоша Гаицки-„Тошкец” :1912-

Марко Збућновић „Тронда” :1908?-

Ђока Вукосављев-„Коца” :1913-

Жарко Ћирић-„Жара” :1913-

Мита Бујандрић-„Митуша” :1913-

Север Мургашки:1914-

Сава Вукосављев:1914-голман

Витомир Ракић:1914-

Акош Терек:1916-

Михајло Бан-„Миша” :1917-

Ласло Бан -„Лаци” :1918-

Никола Ћирић „Мика” :1913-

Рајко Малешев-„Лаутон” :1919-

Душан Кобиларов-„ТајаТицан” :1919-

Лазар Жижаков-„Лале” :1919-

Илија Гајицки:1919-

Лазар Бељански-„Беара” :1919

Влада Ракић:1921-

Петар Ботић-„Ренара” :1921-

Сава Степанов-„Гига” :1921-Соко

Стева Жижаков:1921-

ЗАСЛУЖИЛИ СУ ДА СЕ ПОСЕБНО СПОМЕНУ

Душан Марковић „Лукс”

Душан Марковић „Лукс” или „Тата” био је играч Војводине из Новог Сада, државни репрезентативац, у то време зет породице Савин. Долазио у Пашићево, волео„Обилић”, играо за „Обилић”, помогао Обилићу, помагао играче, поједине запослио. “ Лукс” је поред осталих квалитета имао страховито јак шут. Приликом одигравања утакмице између Обилића и Конкордије „Лукс” је толико јако шутнуо лопту да је поломио ногу левом беку Конкордије, Венцу. Многи голмани оног времена запамтили су Душана Марковића. а највише Јаника Фелдежди, голман Обилића, који је морао на тренингу да брани шутеве од којих му је један поломио и прсте на рукама. У каснијим годинама свог живота „Лукс” је био тренер Обилића 1959/60.годинеодине, Татре из Кисача а касније 1973/4. и тренер фудбалске репрезентације Марока. Када је долазио у Нови Сад на одмор, одлазио је на стадион Трговачког где је одржавао кондицију, а уједно и демонстратирао своје знање са лоптом тако што је пимплао лопту са обадве ноге, наизменично, око целог терена. Луксова теорија је била да играч мора да зна да користи обадве ноге једнако.годинеоворио је, када играч води лопту не сме два пута да удари истом ногом.

Има кћер Олгицу из првог брака и сина Драгомира из другог брака, који живи у Новом Саду.

Умро је у Новом Саду, 1975.

Сава Вукосављев, голман, као јуниор бранио за први тим.годинеимназијалац, учитељ, композитор, и великан тамбурашке музике. Живео и умро 1996 године у Новом Саду. Змајевчани му поставили спомен плочу на кући у којој је живео, организовали фестивал тамбурашке музике и чувају успомену на Саву.

Мита Бујандрић, ваздухопловни официр, јако добар центарфор, нажалост, животни пут га одвео из Пашићева.

Божа Бељански, после гимназије ништа није радио, само се бавио спортом. Играо и за Конкордију

ЛазарМатин, гимназија, касније, инжењер, председник Југословенске националне организације„Карађорђе” .

Марко Новић-службеник

Никола Ћирић „Мика” службеник, касније директор.

Стеван Жижаков „Гилер” бравар.

Лазар Рацков, члан соколског друштва, свирац.

Тошица Т.Гајицки, службеник.

Јован Марковић „Облак” истакнути члан соколског друштва, шнајдер.

Драгомир Жижаков „Драга” :1907-1941. је по завршетку каријере отишао на рад у Београд, био столар по занимању. Драга је погинуо у Београду на демонстрацијама 27 марта 1941.

Ђока Вукосављев„Коца” је један од играча који је почео каријеру као врло млад, а пре другог светског рата, играо и после рата. Био је „Коца” прави центарфор, карактеристичног начина трчања, лукав, увек опасан по гол противника.

Владимир Андрић„Чика” трговац по занимању је био полутка и центарфор. Играо је „Чика” у Обилићу, у Темерину у Т. С. К-у, у Новом Саду у Трговачком. Каријеру је завршио у Обилићу. Једно време био је и тренер Обилића. Играо пре рата и мало после рата.

Лазар Вукосављев„Шуца”, шустер по занимању. Поред играња за Обилић, крпио је копачке играчима. Каријеру је завршио пред други светски рат тако што је на утакмици у пуном трку стао у неку рупу на терену, ишчашио чланак и никад више није шутнуо лопту. Касније је радио као конобар. Умро је у дубокој старости, у дому за старе.

Иван Бељански, десни бек, радник на циглани и кудељари Савиних и Рељиних. Играч који је дуго играо, од оснивања па до другог светског рата. Поред Обилића играо за Конкордију, играо у Новом Саду. После рата био директор национализоване циглане и кудељаре и остао у добрим односима са Браца Жарком Савиним бившим власником .

Владимир Ракић изучио трговачки занат код Владе Андрића.

Пошто је Влада Андрић-трговац био фудбалер Обилића, знајући Владу као талентованог, младог фудбалера, одлучи заједно са Лаликом, да Владу убаце у први тим иако је имао само петнест и по година. Имао је среће Влада да игра са „Шуцом”, “ Коцом”, „Тошкецом”, „Чиком”, Жаром, тада искусним фудбалерима од којих је много научио.

Са 19 година одселио се у Нови Сад, радио као трговац. Почетком рата мобилисан у мађарску војску, и упућен у Кишкунхалаш. Имао је среће да буде распоређен у интендантску службу, конкретно на рад у магацину. Како је тада био мађарски држављан било му је дозвољено да тренира и игра фудбал у једном од два клуба који су постојали у Кишкунхалашу у то време. Клуб се звао „Мови” . Саиграч, тј.годинеолман, у Мовију био му је касније познати голман Ференцвароша из Будимпеште, Хени.

Када је 1943.годинеодине „Мови” гостовао у О. Керу(Пашићево-Змајево), постоји слика као доказ на којој, поред играча једног и другог тима, први са десне стране стоји фотограф из Кишкунхалаша Сори, као вођа екипе. Шањика Рогинер пошаље телеграм Владиној јединици да га пусти на викенд. Дође Влада кући, одгледа утакмицу јер му Шањика није дозволио да игра за левенте уз образложење да га је позвао да се одмори и разоноди.

Приликом доласка на викенд возом из Кишкунхалаша у Нови Сад, Владу ухапси војска и спроведе у зграду позоришта. Нашао се Влада у чуду незнајући ште се спрема.

У једном моменту се одлучи да иступи пред чланове мађарске комисије за егзекуцију који су седели за столом и листали неке спискове и да на српском језику упита шта ће он ту када је он војни обавезник, наравно у мађарској војсци а са дозволом за викенд . Мађарски цивил поче да вуче прст по списку ваљда тражећи име и презиме, које му је Влада рекао. Када га није нашао подигао је прст и оштро рекао Влади: „Иди” . Оде Влада у стан код тетке, где је био пријављен у кући која се налазила у данашњој Кисачкој улици били су стационирани мађарски војници. Када су наишли војници, који су терали све редом на

стратиште, отворивши капију угледали су војну опрему и коње мађарске војске и само одмахнули руком и отишли. Био је то други пут да се Влада спасио сигурне смрти. Пошто је већ ступила на снагу обавеза да се прозори замраче и да се не излази на улице, Влада другог дана провири кроз капке на прозорима. Имао је шта да види, на коњским колима ношена су тела људи убијених на улицама града.

Влада Ракић је један од ретких који је имао среће да преживи рацију у Новом Саду,
у зиму 1942.

Играо је Влада фудбал за „Трговачки” . Био је трговац, касније и директор робне куће у изградњи „Норк” . Пензионер је и живи у Новом Саду са жељом да вечни мир нађе у свом родном селу.

Глиша Ковачевић, син поштарке Мице, свестран спортиста, фудбалер, по потреби голман и играч. Био је Глиша као свестран спортиста, главни ривал швапским спортистима на слетовима који су често одржавани нарочито пред други светски рат када су Немци хтели да докажу да су супериорни у односу на друге нације.

Учесник народноослободилачког рата, касније официр југословенске војске.

Живео као пензионер у Новом Саду.

Душан Кобиларов „Tаја Тицан” рођен 1919. у Старом Керу. Фудбал волео од малена. Рано почео да игра активно. Почео у Обилићу са17 година, као десно крило. Први тренер му је био „Лукс” Марковић. Са 19 година играо за „Конкордију” једну сезону. Имао је мало протекције, код Шваба, јер му је баба била Швабица. Вратио се у „Обилић” 1939.године јер је било забрањено да у Конкордији играју играчи друге нације осим немачке. Међутим десио се рат 1941. и Душан је као краљев гардиста заробљен и послат у логор у Немачку. По повратку из заробљеништва „Таја” кратко време игра за „Обилић” . Животни пут га одводи у Кисач где ради као полицајац. Играо фудбал за „Татру” заједно са Лазаром Жижаковим-Лалетом. Напустио полицију вратио се у Змајево, повремено наступао за „Обилић” . Каријеру окончао 1951.године.

Пре Душана Кобиларовог десно крило Обилића био је Божа Бељански „Фарпоња”

Акош Терек, трговац дошао из Бечеја, јако добар играч.

Валентин Клајн трговац, пре рата, власник куће у којој је данас кафана „Језеро” играч Конкордије, добар центарфор, опробао се и у Обилићу.

Састав Обилића 1937/8 године

1. Јаника Фелдежди

2. Лазар Вукосављев „Шуца”

3. Жара Ћирић

4. Рајко Малешев „Лаутон”

5. Душан Андрић-Дуле

6. Никола Ћирић „Мика”

7. Душан Кобиларов „Таја Тицан”

8. Која, жељезничар из Београда

9. Ђока Вукосављев „Коца”

10. Влада Андрић „Чика”

11. Лазар Жижаков „Лале”

Да не би заостајали за Швабама, и Срби су имали жељу да се докажу у швапском клубу. За Конкордију су играли тројица играча Обилића:Божа Бељански, Иван Бељански и Душан Кобиларов. Играо је за Конкордију и Јован Говорчин из Степановићева.

Било је још покушаја одласка наших играча да играју за клубове из околних места. Поред Конкордије из Пашићева наши играчи су одлазили у Нови Сад, Темерин, Кисач. Били су то само покушаји, опет су се враћали у своје село и у свој „Обилић” .

У периоду од 1922-1941. најмасовније спортско друштво била је соколска организација, која је бројала око 400 чланова. Чланови друштва били су и поједини фудбалери, међу којима су најбољи били: Јован Марковић, Манојло Жижаков, Лазар Рацков и нараштајац Сава Степанов-„Гига. “

Вероватно је неко од играча изостављен ненамерно, нека опросте читаоци и они који можда нешто више знају.

Приближавао се други светски рат као што сам предходно споменуо 1939-те се већ осетило да мир неће дуго трајати. Некако у том периоду народ је захватила мода сликања, а и могло се, било је фото-апарата и људи су желели да овековече своје постојање. Ко да су знали да ће многима рат донети несрећу, неки неће преживети, неки ће се раселити, углавном ништа неће бити као пре, како то углавном бива када се ратује.

ПРИСИЛНИ ПРЕСТАНАК РАДА КЛУБА 1941-1944.

Бомбардовањем Београда 6. априла1941.годинеодине а убрзо и доласком окупационе власти све се мења. Фудбалски клуб славног имена „Обилић” престаје да постоји. Први који су осетили моћ нове власти били су управо једни од оснивача клуба, солунски добровољци:Тодор Кобиларов-„Тоша” и Душан Коларовић-„Лалика” заједно са неколицином чланова соколске организације и чланови четничке организације, затворени и малтлетирани од стране мађарских жандарма. Том приликом је „Лалика” убоден бајонетом у кук.годинеашење фудбалског клуба „Обилић” било је неминовно, нова власт није дозволила да постоји клуб са тако славним именом. Да не би замрла спортска активност основан је фудбалски клуб „Бочкаи” . Међутим клуб није заживео јер су фудбалери Срби мобилисани у мађарску војску док су неки Срби одбили да играју за „Бочкаи” . Мађари нису имали довољно квалитетних играча да би сами одржали клуб.

Нова власт је формирала Спортски клуб левенте - О. Кер за који су играли омладинци којима је то била предвојничка обавеза. Играчи левенте били су углавном 1922-го, 1923-ће и 1924-то годиште, српске националности који су када су постајали пунолетни одлазили у мађарску војску углавном на принудни рад или источни фронт. Млађе генерације 25-то 26-то и 27-мо морали су1944-те да иду на принудни рад у Немачку-Аустрију. Међу њима су били и омладинци који ће касније постати фудбалери Обилића. 

Левенте 1942.

 

Стоје:Прока Бељански „Пида” у оделу, Лаза Вукосављев „Чокања”, Сава Ракић „Молер”, Шањика Рогинер-наредник-тренер, Петар Малешев„Кашњар”, Лаза Жижаков „Шукић”, Драгиша Ћатић. Чуче:Прока Пашански, Веселин Ботић-голман, Стеван Марковић„Баба”, Миодраг Кобиларов „Брацула”.Леже:Димитрије Кавгић „Карло” и Стеван Збућновић „Лала Брдика”

Левенте 1943.

Слева:МиленкоМаринков„Шароши”, Милан Жижаков „Микеш”, Сава Ракић „Молер”, Миланко Малешев „Шатровац”, голман Веселин Ботић, Стева Жижаков, Стеван Степанов, Лаза Жижаков „Шукић”, Властимир Марковић „Мали Руља”, Милорад Гајицки „Мила Гулда”, Стеван Бељански „Толингер”

Левенте

Стоје:Стеван Бељански, Миленко Маринков, Миланко Малешев, Глиша Ковачевић, Лаза Жижаков.

чуче: Милан Жижаков, Стева Жижаков, Властимир Марковић.

седе:СтеванСтепанов, Јаника Фелдежди-голман и Милорад Гајицки.

Пријатељска утакмица између левенти О, Кер и левенти „Мове” из Кишкунхалаша-Мађарска 1943.годинеодине. Утакмица је завршена победом, 7:1 за О. Кер(Пашићево)

Стоје левенте О, Кер;1. Миланко Малешев 2. Стеван Ракић „Уча” -голман 3.Глиша Ковачевић 4. ? 5. Јаника Рогинер 6. Лаза Жижаков 7. Милан Бељански 8. Сава Ракић 9. Милан Жижаков 10. Стеван Бељански 11. Милорад Гајицки 12. Миленко Маринков 13. Сори-фотограф из Кишкунхалаша. Клече и седе, гостујући играчи. Голман је Хени, после рата познати голман Ференцвароша.

Левенте. 1944.

Карантин у кафани „ Јасмин” -Тезина кафана, пред утакмицу са левентама из Бегеча 1.4.1944. Стоје слева:Милорад Гајицки, Прока Бељански, Стојан Жижаков, Лазар Жижаков, Стеван Бељански, Стева Жижаков, Теза Жижаков, Сава Ракић, Смиља, избеглица из Шарвара, Властимир Марковић, Шањика Рогинер.

чуче:Миленко Маринков, Стеван Марковић, Миланко Малешев и дете из Шарвара, Павле Хрњачки „Чикица”, Глиша Ковачевић, Пера Ботић „Равача”

Милорад Гајицки играч Левенте 1944године.

Левенте је водио наш Мађар Шањика Рогинер. Постоје и фотографије из тог времена. Шањика је био утицајан и могао је да помогне да неко од Срба играча не иде у мађарску војску (помогао је Миленку Малешевом-Шатровцу) или на принудни рад у Немачку, јер је Бачка тада била у саставу мађарске државе. Међутим ако се неко замерио Немцима, помоћи није било. Једно је сигурно, свима је било тешко и неизвесно, а нарочито онима на фронту.

Није било лако живети у окупираној земљи. Старијима је то била још једна промена док су млади морали да се навикавају на нову ситуацију. Жеља младих за игром била је већа од брига, морали су негде да се покажу, а фудбал је био поред гимнастике, најпопуларнији спорт. Пристајали су млади да играју за Левенте јер нису имали избора. Тадашња власт је такву ситуацију користила да контролише кретање и понашање младих. Једном броју играча то је био почетак каријере, учили су основе фудбала, после им је то послужило за наставак каријере у новим условима и у новој држави. За време окупације од априла 1941. до октобра 1944. село се звало О Кер, а Бачка је као покрајина била под влашћу Хортијеве Мађарске, тј. сматрана је делом мађарске државе. Године 1943. у О Керу је гостовао фудбалски клуб из мађарског града Кишкунхалаша и одиграо је пријатељску фудбалску утакмицу са екипом С.К. Левенти О. Кер. Резултат није важан, али било је 7:1 за наше, остала је фотографија за успомену, и прича, да се не заборави. Играло се и са младим тимом Конкордије којима је било све мање до игре јер су играчи одлазили добровољно или су морали на позив углавном на источни фронт, или неко друго ратиште, одакле се неки и нису вратили.

Колико је тадашња власт водила рачуна о понашању тадашњих војних обавезника -левенти а фудбалера, говори податак, а потврђују фотографије из 1943. и 1944. године. Тадашњи руководилац Шањика Рогинер одредио је карантин за играче од 1.4.1944. Објашњење је било да, правило да се уочи утакмице не остаје дуго у селу, да се не конзумира алкохол, играчи не поштују, поједини играчи не могу да потрче, не залажу се довољно на утакмици. Карантин је био у тадашњој кафани „Јасмин”, познатијој као Тезина кафана.

У Недељу 2. априла 1944. играна је утакмица друге групе између спортског клуба Левенти из О Кера и спортског клуба Левенти из Бегеча. Резултат није толико важан. Оно што је било важно је то да је тај карантин и брига за форму играча уствари била варка тадашњег руководства. Играчи су били на окупу, а ускоро су били послати као војници на фронтове и битку која је већ била изгубљена, или у радне логоре. Руси су надирали са истока и било је питање дана капитулације сила осовине.

У јуну 1944. одиграна је опроштајна утакмица између оних играча који одлазе на принудни рад у Немачку и оних који остају. Одлазили су углавном они који су били сиромашнији, они који нису били добри са Швабама и они за које није имао ко да гарантује у смислу да требају као радна снага.

По тој основи настала је и песма:„Било нас је седамдесет троје, а остало четрдесет двоје”, што значи да их је тридесет и један остало у селу а четрдесет двоје упућено у радни логор.

Неколико играча левенти послато је на принудни рад у Аустрију.

Било је играча левенти који су отишли у партизане у Срем:Драгиша Ћатић и Петар Малешев. Стеван „Баба” Марковић је доспео до Француске, као ратни заробљеник. Левенташи који су били у Аустрији дошли су тек у јесен 1945-те.

Левенте су били:

Веселин Ботић-голман:1923-

Глиша Ковачевић-голман:1923-

Стеван Ракић-„Уча” -голман: 1922-

Лазар Бујандрић „Бубар” 1922

Димитрије Кавгић-„Карло” :1924-

Стеван Марковић-„Баба” :1923-

Лазар Вукосављев-„Чокања” :1925-

Сава Ракић-„Молер” :1924-

Петар Малешев:1925-

Лазар Жижаков-„Шукић” :1925-

Драгиша Ћатић:1924-

Миланко Малешев-„Шатровац” 1922-

Милан Бељански-„Шуран:1922-

Милан Жижаков-„Микеш” :1924-

Стеван Бељански-„Толингер” :1923-

Милорад Гајицки„Гулда” :1923-

Миленко Маринков-„Шароши” :1923-

Стеван Степанов:1924-

Бранислав Кобиларов-„Брацула” :1926-

Прока Бељански- „Пида” :1925-

Стеван Жижаков- „Стева” :1921-

Властимир Марковић- „Мали Руља” :1926-

Стојан Жижаков-1926-

Сава Ботић 1927-

Павле Хрњачки –„Чикица” - функционер.

Светислав Кобиларов „Бата” –благајник.

„ОБИЛИЋ” ПОНОВО ИГРА: 1945 -

Престанком другог светског рата и формирањем нове државе ФНР Југославије почиње ново поглавље у постојању фудбалског клуба „Обилић” .

Ситуација после рата била је више него тешка, много тога је недостајало, мало коме је било до игре и разоноде. Морало се прећи преко свега, заборавити тешкоће и кренути са новим еланом у даљи живот. Млади су једва чекали да почну спортске активности .

Како је Народноослободилачки одбор био надлежан за све, а у њему су чланови били и играчи: Стева Жижаков и Паја Ботић. Поред њих чланови одбора били су и Милорад Ботић, Милорад Малешев, инсистирао је да се оснује фискултурно друштво „Обилић” . Председник друштва био је Стева Жижаков, а секретар Нестор Малешев. Друштво је имало секције: фудбалска, лакоатлетска, гимнастичка, пинг –понг, шаховска.

Фудбалски клуб је поново добио име „Обилић” . Почетак је био тежак. Први задатак је био да се изгради нова свлачионица. Део цигала обезбедили су сами играчи када су приликом тренинга доносили по две цигле са порушеног Кецлеровог салаша.

Играчки кадар је био углавном из села. Било је играча који су играли пре рата, Ђока Вукосављев-„Коца”, Душан Кобиларов-„Таја-Тицан” Лазица Жижаков-Лале, Пера Ботић-„Ренара”, Влада Ракић, Стева Жижаков, Јаника Фелдежди-голман, Влада Андрић „Чика”, Дуле Андрић, Паја Ботић-„Ћуре”

Из Народноослободилачког рата вратили су се Миланко Малешев „Шатровац”, Миленко Маринков „Шароши”, Тоша Гајицки „Тошкец”, Мита Бујандрић „Митуша”, Никола Ћирић „Мика”. Из рата се није вратио Стеван Степанов, погинуо на планини Папук, 8.5.1945. дан пре објаве престанка ратних дејстава. Из логора у Немачкој вратио се Стојан Петровић „Стојанче”

По завршетку рата стигао је у Змајево Драгољуб Хаџић, вероватно најбољи играч који је играо за „Обилић” у послератном периоду па до данашњих дана. Довео је Хаџић Живу Болесникова из Новог Сада, Данило Козаров „Мајор” дошао из Руменке, Драгутин Машић из Новог Сада.

Од играча који су били у левентама, дошли су у септембру 1945-те, из логора у Аустрији: Властимир Марковић-„Мали Руља”, Сава Ботић-„Ганас”, Сава Ракић-„Молер”, Лазар Вукосављев-„Чокања” није више играо фудбал, због болести.

Доласком колониста, 1945-47.године, један број омладинаца је био заинтересован за фудбал. Пошто су Немци отишли остало је њихово игралиште на изласку из села према Степановићеву. То је било место где су неки будући играчи први пут шутнули фудбалску лопту. Учили су гледајући старије играче и крали тајне фудбалске игре. Неколицина ће касније бити у првом и другом тиму Обилића. Нажалост одлуком нових власти стадион је уништен, ваљда нису могли да поднесу да се фудбал игра на некадашњем намачком стадиону.

Пошто је ситуација била под контролом Н.О. одбора на дресове је пришивена петокрака звезда. Биле су у моди и капе шајкаче такође са петокраком звездом. У то прво време, 1945-47.године играли су углавном староседеоци, јер млади колонисти нису могли да се изборе да играју, нешто због неискуства, а требало је времена да се старији увере да од младих неко може да игра за први тим Обилића.

Догодило се, а памти се и прича да је „Обилић” једну од првих утакмица одиграо 1945-те године са војном јединицом стационираном у Равном Селу. Крајњи резултат је био 0:0. После свађе на самој утакмици избила је страшна туча после утакмице. У јединици војске било је и руских војника који су били посебно агресивни. Зашто? У туђој земљи. Можда су се осећали као код своје куће? Није се знало ко кога удара. Био је то шок за нову власт. „Лале” се нису дале. После свега страсти су се смириле и била је свечана вечера на којој су се измирили! Тада је Стева Жижаков дао реч да више никад неће шутнути лопту. Треба га разумети, он је био један од чланова Н.О. одбора, тј. нова власт, а био је претучен од стране војске.

Влада Ракић, који је за ту прилику појачао „Обилић”, а живео је у Новом Саду и играо за „Трговачки”, остао је забезекнут на терену када је један од војника уперио пиштољ у њега. Срећом војник није пуцао. Остало је нејасно зашто се то све догодило.

Упочетку деловања клуба играчи староседеоци чували су своје позиције у клубу, постојало је извесно подозрење према новим суграђанима.

Посебан проблем тог времена представља одлазак играча на одслужење војног рока. Војни рок је тада био три и четири године. Неки од играча су ишли на дослужење, неки су по трећи пут одлазили, углавном сви су губили на личном спортском плану али су добијали нова искуства. Већина фудбалера Обилића су добро пролазили на одслужењу војног рока, јер су били у спортским четама које су управо и формиране да се одржи спорски дух и у војсци. Путовали су војници спортисти по целој новој Југославији такмичили се дружили се а многи су се и сретали на ондашњим армијским такмичењима. Одласком једних други су добијали шансу да ускоче у први тим.

Голман је био Јаника Фелдежди који је бранио и пре рата, један од најбољих голмана у околини. Толико је добро бранио да када је противник изводио слободан ударац из било које даљине није постављан живи зид. Нажалост није дуго бранио због неких ранијих грехова. Требао је да иде у Нови Сад на принудни рад, шест месеци. Другови, фудбалери Обилића скупили су добровољни прилог дали Јаники да му се нађе, међутим он је уместо у Нови Сад, у току ноћи сео у воз за Суботицу и оданде емигрирао у Мађарску.

На првим утакмицама после ослобођења играли су: Јаника Фелдежди, Паја Ботић-„Ћуре”, Стева Жижаков, Ђока Вукосављев-„Коца”, Душан Кобиларов-„Таја”, Влада Ракић, Пера Ботић-„Ренара”, Лазица Жижаков-„Лале”, Влада Андрић-„Чика”, Стојан Петровић-„Стојанче”, Стева Бељански-„Толингер”, Хаџић Драгољуб-„Хаџија”, Драгутин Машић, Жива Болесников, Сава Ракић-„Молер”, Стеван Збућновић-„Брдика”, Сава Ботић–„Ганас”, Стева Кавгић-трговац.

Старији играчи, Паја Ботић, Ђока Вукосављев, Душан Кобиларов, Влада Андрић, Дуле Андрић, Лазица Жижаков, престају да играју за „Обилић” и уступају место млађим играчима. Формира се екипа која ће важити за једну од бољих у широј околини.

Фудбалски клуб „Обилић” у новој Југославији

„Обилић” 1945/6. године.

Слева стоје:Жара Ћирић са шеширом, Сава Ракић, Жива Болесников, Нестор Малешев-секретар, Стојан Петровић, Душан Кобиларов, Лазица Жижаков, Стеван Збућновић, Властимир Марковић, Паја Ботић тренер. Доњи ред:Драгутин Машић, Јаника Фелдежди-голман, Пера Ботић, Драгољуб Хаџић.

„Обилић” 13. 6. 1946.године.

Слева стоје:Сава Ботић, Пера Ботић, Ђока Вукосављев, -, Стојан Петровић.

Чуче:Жива Болесников, Драгољуб Хаџић, Стеван Бељански, седи:Драгутин Машић, Чучи: Јаника Фелдежди-голман, седи:Властимир Марковић са капом на глави.

У Кулпину маја 1947. „Обилић” - „Кулпин” 14:1

Слева стоје:Душан Кобиларов, Драгољуб Хаџић, Стојан Петровић, Сава Ракић,

Влада Ракић, Стеван Бељански, Пера Ботић. Чуче: Стева Кавгић, Веселин Ботић-голман, Лазица Жижаков.

У Змајеву јуна 1951. Куп утакмица „Обилић” -„Металац” -Нови Сад 9:0

Слева стоје:Влада Теофанов, Бора Радовић, Данило Козаров, Миланко Малешев, Стојан Петровић, Милан Жижаков, Миленко Маринков.

Леже:Сава Ботић, Миленко Гајић-голман, Милован Гајицки.

Ф. К. „Обилић” 1951.године

Слева стоје:Миленко Маринков, Драгутин Машић, Сава Ботић, Драгољуб Хаџић, Властимир Марковић у оделу, Стојан Петровић, Паја Шиндолић. Чуче:Данило Козаров, Миланко Малешев, Лаза Бељански –голман, Манојло Михић, Милан Жижаков.

Ф. К. „Обилић” 1951.године

Слева стоје:Никола Петровић, Данило Козаров, Сава Ботић, Влада Теофанов, Радослав Ботић, Стојан Петровић, Драгутин Машић. Чуче:Миленко Маринков, Манојло Михић, Лаза Бељански, Милан Жижаков.

Ф. К. „Обилић” – Ф. К. „Трговачки” - Нови Сад 3:2, куп маршала Тита, јуна 1951.године.

Слева стоје:Миленко Маринков, судија Рацков из Новог Сада, Славко Буквић, Мома Радовић, Никола Петровић, Имре Палинкаш, Јожеф Штефек, Стојан Петровић. Леже:Сава Ботић, Влада Теофанов, Милован Гајицки. Чучи:Веселин Ботић-голман.

Ф. К. „Обилић” 1951.

Слева стоје:Драгутин Машић, Данило Козаров, Миланко Малешев, Ђељош Ђокај, Стојан Петровић, Драгољуб ХаџићЧуче:Имре Палинкаш, Лаза Бељански –голман, Милован Гајицки, Миленко Маринков, Сава Ботић, лежи.

Славље после велике победе. Публика и играчи 2. 9. 1951. године у Змајеву Екипа Обилића која је победила „Пролетер” из Равног Села 9:1

Стрелци су били:Радослав Ботић 3 гола, Стојан Петровић 3 гола, Сава Ботић 2 гола и Данило Козаров 1 гол.

С лева стоје:Андрија Штефек „Мима” као аут судија, Никола Петровић, Имре Палинкаш, Сава Ботић, Манојло Михић, Данило Козаров, Драгољуб Хаџић и до њега Дргутин Машић и Душан Коларовић „Лалика” Чуче:Миленко Маринков, Миленко Малешев, Лазар Бељански, Стојан Петровић и Радослав Ботић „Бота”.

После неколико година проведених у Обилићу и врло успешних игара на месту центарфора или центархалфа Драгољуб Хаџић прелази у Нови Сад прво у екипу Радничког а потом у Војводину.

Стојан Петровић је такође отишао из Обилића у Нови Сад у „Раднички” за који је успешно играо неколико сезона.

Крила Обилића 1953. године

Миленко Маринков „Шарош” десно крило и Радослав Ботић „Бота” лево крило.

Новоформирана екипа условљена одласком играча првог тима на одслужење војног рока

Стоје слева:Милован Гајицки „Бинга” Драган Бубало, Чеда Радовановић, Мирослав Жижаков, Мома Радовић, Славко Буквић и Имре Палинкаш.

Други ред:Милан Жижаков, Влада Теофанов, Слоба Копривица „Мура” .

Чуче: Миленко Малешев, Вукота Поповић и Спаса Буквић.

Пред ревијалну утакмица са Хајдуком из Куле 1955.

Слева:Стојан Петровић, ВеселинБотић, СлавкоБуквић, Имре Палинкаш, Мирослав Буквић, Влада Теофанов, Сава Ботић, Радослав Ботић, Драган Бубало, Никола Петровић и Спаса Буквић.

Играчи су у дресовима које је поклонио Мића Влашки познати фудбалер из Куле.

Ф. К. „Обилић”, ревијални тим, са гостима: Сретом Беговцем - БСК. из Београда и Драгољубом Хаџићем - „Војводина” Нови Сад

Слева стоје:Миленко Маринков, Милорад Ивановић, Сава Ботић, Срета Беговац, Драгољуб Хаџић, Стојан Петровић Чуче:Милан Жижаков, Лаза Бељански-голман, Данило Козаров. Властимир Марковић и Имре Палинкаш, седе.

Ф. К. „Обилић” 1958. Пред утакмицу са Слованом из Руме 1:1

Стоје слева:Влада Теофанов, Мома Радовић, Милорад Ивановић, Јосип Тот, Драгомир Бубало, Стојан Петровић. Чуче:Славко Буквић, Имре Палинкаш, Момо Бурзановић-голман, Никола Петровић, Спаса Буквић

На дан 27.3.1959. у Змајеву је гостовала Студентска репрезентација Новог Сада. Резултат је био 2:3

Стоје слева: Ика Милошевић-тренер, Влада Теофанов, Милорад Кесић, Јосип Тот, Миланко Половина, Насто Ђурђевић, Драгомир Бубало, Славко Буквић, Стојан Петровић. Чуче:Мома Радовић, Слободан Копривица, Ћуко Јокановић-први голман, Момо Бурзановић-други голман

НЕКАД БИЛО

Слика са прославе Првог Маја

Ф. К. „Обилић” 1960. године пред утакмицу са Чукариким из Београда

Слева стоје: Чеда Радовановић (Мићко Трагедија), Јосип Хаук, Милорад Ивановић, Савељић, Влада Теофанов, Стојан Петровић, Спаса Буквић. Чуче: Михаљ Колар, Мирослав Буквић, Никола Елезовић-голман, равноселац ?, Ђорђе Бељански резервни голман.

Заједничка успомена „Обилић” 1960.

Ф. К. „Обилић” -„Раднички” Нови Сад 3:1 за куп Маршала Тита 12.7.1962.

Слева стоје: Лазар Половина, Имре Такач, Мирослав Буквић, Стојан Петровић, Спаса Буквић, Влада Теофанов. Чуче:Миленко Ботић, Мома Радовић, Никола Елезовић, Миланко Половина и Радослав Ботић

Слика са гостовања

Слева стоје: ЂокаАрсенић (масер) ЋукоЈокановић, РадославРакић (управа), Радослав Ботић, Славко Буквић, Миланко Половина, ?, Милорад Кесић, Јаника Хаук и Ика Милошевић (тренер). Чуче:?, Милош Буквић, Мома Радовић, Лаза Половина, Вукадин Поповић, Спаса Буквић и Влада Теофанов.

Ф. К. „Обилић 1963.

Стоје слева:Ранко Драгосавац, Миланко Половина, Лаза Половина, Ика Милошевић– тренер, Стојан Петровић, Давид Киш, Влада Теофанов. Чуче:Ацке Јовић, Вукадин Поповић, Драги Буквић, Светозар Бељански, Спаса Буквић.

Ф. К. „Обилић” 1963.

Слева стоје: Миленко Ботић, Бранко Грковић, Мома Радовић, Драги Буквић, Миланко Половина, Лаза Половина, Бране Узелац, Влада Теофанов-тренер. Чуче: Ацке Јовић, Вукадин Поповић, Наста Ђурђевић, Стојан Петровић и Светислав Петровић-„Зис”, син Стојанов.

Ф. К. „Обилић” 1963. са новим председником клуба Светозаром Збућновићем

Слева стоје: Светозар Збућновић, Миленко Ботић, Слободан Ђурица, Ранко Ђурица, Миланко Половина, Мома Радовић, Светозар Бељански. Чуче:Лаза Половина, Ацке Јовић, Вилмош Сабо-голман, Наста Ђурђевић, Милорад Ивановић.

Играчи Обилића испевали су 1946 године песму, на једном од путовања. С обзиром да се путовало запрежним колима, пут је трајао, било је времена и за песму, шале, па је тако настала играчка песма.

Ја сам сјајан фудбалер

у свом тиму голгетер.

На корзоу ја сам даса

девојкама лажем ласкам.

Кад ја примим лоптицу

сместим је у мрежицу

предриблујем халфа, бека

а публика гол већ чека.

Гол, то жели публика сва

а дати гол права је страст.

Дајем сјајне голове

тиму нижем бодове,

публика ме зато воли

и о мени све говори,

да сам ја фудбалер прима

да сам звезда свога тима.

Али и ја имам мане

волим цуре и кафане

волим игру волим џез

волим танго волим плес,

а највише волим лопту

и у џепу коју стотку.

Успева ми сваки трик

ретко када правим кикс,

а кикс праве многе лоле

па их цуре опет воле.

О лопти сањам сваки час

Радо слушам публике глас.

Гол, то жели публика сва

А дати гол права је страст.

Један од аутора песме: Сава Ботић – „Ганас” . Змајево 2008.

Од 1946.годинеодине „Обилић” постаје снажна, уиграна, екипа и као таква успева да избори квалификације за виши ранг.

По причи Саве Ботића „Ганаса” јединог живог из те генерације, а у време писања овог историјата клуба-2008. године, шансе за успех у квалификацијама су биле реалне. Међутим, као што је већ речено, препрека за успех била је финансијска ситуација. Противници у квалификацијама биле су екипе: „Јован Црвени” из Бечеја и „Бачка” из Бачке Паланке.

Пошто су Бечеј и Паланка били, већа и богатија места скоро да се унапред знало да ће они решити ко ће у виши ранг. Прву утакмицу „Обилић” игра кући са Јованом Црвеним из Бечеја и лако побеђује са 4:1. Утакмица је одиграна пред великим бројем гледалаца који су поздравили победу Обилића.

Играли су:

Веселин Ботић

Стева Кавгић

Властимир Марковић

Жива Болесников

Драгољуб Хаџић

Петар Ботић

Стеван Бељански

Сава Ботић

Ђока Вукосављев

Сава Ракић ?

Стојан Петровић

Вођа пута у Бечеј на реванш утакмицу био је Глиша Ковачевић, тада официр југословенске војске. У Бечеј се путовало возом.

Играчи Обилића су пуни самопоуздања и вере у своје квалитете изашли на терен решени да победе. Врло брзо су повели головима Стојана Петровића и Саве Ботића са 2:0. Међутим, кад су играчи Бечеја видели да ће изгубити почели су са грубим стартовима. Прво је Сима Милованов центархалф Бечеја, погибељним стартом однео Стојана Петровића изванредног дриблера, у шеснаестерцу-чист пенал. Судија Ћата или Ћатић из Новог Сада није досудио. После протеста искључио је Ђоку Вукосављева-Коцу. Смањио је Бечеј из чистог офсајда. Затим је судија опет због протеста искључио Драгољуба Хаџића. Није ни то било довољно да се „Обилић” онемогући. Морао је судија да искључи и Властимира Марковића -Малог Руљу. То је било превише. „Јован Црвени” је поцрвенио у свом Бечеју „победили” су „Обилић” са 6:2. Да напоменем да су „Обилић” и „Јован Црвени” мало пре квалификација играли у Змајеву Куп утакмицу и „Обилић” је избацио Бечејце из Купа, 3:1

Следећу утакмицу „Обилић” је играо у Бачкој Паланци. Управа и играчи су хтели да, по обичају, иду запрежним колима у Паланку. Међутим, јавио се подсавез из Новог Сада, послаћемо вам камион-ГМЦ. (Џемс), да лакше и брже стигнете. Међутим то је била превара. Камион је имао фалинку, губио је воду. Мало, мало па мотор прокува. Играчи су морали да трче од салаша до салаша по воду. Трајало је путовање таман толико да „Обилић” закасни. Стигли су играчи на стадион Бачке у тренутку када је судија, после чекања од 15 минута одсвирао крај утакмице. Све по плану и програму.

Навијачи Обилића који су кренули коњским запрегама стигли су на стадион Бачке, тада код жељезничке станице и били су изненађени кашњењем камиона са играчима.

Играчи су били толико потиштени, изгубили су утакмицу без борбе. Домаћини су видели како су играчи тешко поднели ситуацију па су предложили да се одигра пријатељска утакмица. Резултат је био нерешен-3:3. Била је то мала утеха за играче који су веровали у себе и у своје могућности. Са два пораза „Обилић” више није имао шансе за виши ранг. Реванш са Бачком више није имао значаја. Био је то први неуспех, а време ће показати да ће доћи и други па и трећи неуспех у квалификацијама за виши ранг.

После ових квалификационих утакмица, Ђока Вукосављев –„Коца” је престао да игра фудбал. „Обилић” није клонуо после неуспеха у квалификацијама, наставио је да се такмичи. Био је то период када су пристизале младе снаге.

Једна од првих прволигашких екипа која је гостовала у Змајеву у првим годинама после ослобођења била је екипа Будућности из Титограда. Имали су Пипуни тада два репрезентативна играча Божовића и Хрвића.годинеости су били далеко бољи и победили су „Обилић”

Гостовала је у Змајеву и „Војводина” из Новог Сада, врло често, и играли тренинг утакмице са Обилићем. БСК из Београда са Сретом Беговцем је радо долазио у Змајево.

Упоредо са првим тимом радило се и са другим тимом и са подмлатком. Први подмладак састављен од играча староседеоца и новопридошлих снага био је 1948/9-те године.

Играли су:

Бранко Ђурђевић-голман.

Миливој Кобиларов.

Манојло Михић.

Мирослав Жижаков.

Лаза Пашански.

Љуба Лачевић

Спаса Буквић.

Мома Радовић.

Ђељош Ђокај.

Јожика Штефек.

Момчило Кобиларов.

Јанко Штефек.

Милован Гаицки.

Никола Збућновић

Милорад Ивановић

Имре Палинкаш

Лазар Малешев

Стева Божовић

Иван Свобода

Подмладак Ф. К. „Обилић” 1948/9.године

Слева стоје: Момчило Кобиларов, Лаза Пашански, Имре Палинкаш, Иван Свобода, Слоба Радовић, Милорад Ивановић, Јожеф Штефек, Лазар Малешев. Чуче:Никола Збућновић, Бранко Ђурђевић-голман и Стева Божовић.

Други тим Обилића 1949.године.

Стоје слева:Миливоје Кобиларов, Љубо Лачевић, Лаза Пашански, Мирослав Жижаков, Спаса Буквић, Мома Радовић, Ђељош Ђокај, Јожеф Штефек, Момчило Кобиларов. Чуче: Јанко Штефек, Бранко Ђурђевић, Манојло Михић, и Милован Гајицки, лежи.

На стадиону Обилића интернационалци оног времена

Два Србијанца и три Мађара

Слева: Драгољуб Хаџић и Стојан Петровић, Јожика Штефек, Мима Штефек и Имре Палинкаш

Подмладак Ф. К. „Обилић” освојио прво место за сезону 1951/52.

Сликано у Змајеву 15 маја 1952.

Слева стоје: Стојан Петровић –тренер, Паја Шиндолић, Емил Збућновић, Драго Никић, Драган Бубало, Милорад Ивановић, Слободан Копривица, Драгољуб Хаџић-у униформи. Чуче:Ђељош Ђокај, Драги Бујандрић, Вукота Михајловић, Илија Пејак, Славко Буквић и Миле Хаџић син Драгољубов.

Резултат таквог рада је велики успех подмлатка Обилића у сезони 1951-52. Освојили су прво место у новосадском срезу:

Играли су:

Вукота Михајловић-голман

Драги Бујандрић.

Славко Буквић-„Винклајз. “

Илија Пејак- „Жване”

Ђељош Ђокај.

Паја Шиндолић.

Емил Збућновић.

Драго Никић-„Џурбајс. “

Драган Бубало.

Милорад Ивановић-„Чкалов. “

Слободан Копривица.

Тренер екипе био је Стојан Петровић.

Од ових играча за први тим изборили су се:Славко Буквић, Ђељош Ђокај, Паја Шиндолић, Драган Бубало, Милорад Ивановић и Слободан Копривица.

После почетних проблема у послератном периоду, тешке економске ситуације, још теже политичке прилике нису спречиле развој фудбалау целој земљи па ни у нашој средини. Може се слободно рећи да је успон Југословенског фудбала почео пласманом наше фудбалске репрезентације на Олимпиjске игре у Лондону 1948-ме. Био је то почетак успешног периода који је трајао до 1962-ге године.

У Лондону је освојена сребрна медаља, Уследило је учешће на првом Светском првенству после другог светског рата 1950-те године. Показала је наша рапрезентација на челу са Рајком Митићем да зна да игра фудбал. Већ 1952-ге постиже наша олимпијска репрезентација велики успех, освајањем сребрне медаље.

ЗАСЛУЖИЛИ СУ ДА СЕ СПОМЕНУ:

Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец.

Ишли су да гледају утакмицу „ Црвена Звезда –„ Аустрија” Беч- 3:2

Играчи првог и другог тима Обилића на Калемегдану 1951године

Слева стоје, горњи ред: Манојло Михић, Драгутин Машић, Никола Илић, Слоба Радовић, Ђељош Ђокај, Имре Палинкаш, Сава Ботић, Лазар Малешев.

Други ред: Жарко Шиндолић, Богољуб Кобиларов, Радослав Ботић, Лазар Бељански, Никола Збућновић, Славко Буквић, Никола Петровић.

Трећи ред: Милорад Митровић, Миленко Маринков, Милорад Ивановић, Слободан Копривица, Вукадин Поповић, Драго Никић, Иван Слобода.

Чуче: ?, Ивица Жижаков, Миленко Малешев, Драгољуб Хаџић, Драги Бујандрић, Момчило Кобиларов, Стојан Петровић и Драган Бубало.

Био је то и остао до данашњих дана наш најбољи састав. Посебно остаје у сећању први па затим и поновљени сусрет са Совјетски Савезом. У првом сусрету, после одличне игре и вођства 5:1, долази до пада у игри и Руси изједначују до краја на 5:5. Играла се поновљена утакмица у којој су наши прегазили Русе -3:1, пласирали се у финале олимпијског турнира и освојили сребрну медаљу.

Уследиле су 1954. и 1958. и пласмани на Светска првенства у Швајцарску и Шведску. На Олимпијади у Мелбурну 1956. гогине наши освајају сребро, а на Олимпијади у Риму1960. освајају златну медаљу. Уследило је Светско првенство у Чилеу 1962. године и ту су наши показали раскошни таленат и добру игру. Освојено је четврто место, што је најбољи послератни успех на светским првенствима.

Сви ови успеси наше репрезентације одразили су се на локалном нивоу. Порасло је интересовање за фудбал. Рецимо, 1952. године у селу је било организовано такмичење фудбалских тимова радних колектива:Кудељаре, Задруге, Трговаца, Милиције, што се види из приложених фотографија.

Колектив „Кудељара” 1952.

Слева стоје:1. ? 2. Печика Будаји 3. Иштван Свобода 4. Ферика Немеш 5. Иван Свобода 6. ? 7.годинеегеш-учитељ. Чуче: 8. Алфред Свобода 9. Паја Мургач 10. Мишика Сабо 11. Ђура Будаји 11. Илија Пејак.

Колектив К. Н. О. Ј. „Народна Милиција” 1952.

Слева:1. ? 2. Прока Бељански 3. Сава Ботић 4. ? 5. Пера Ракић 6. ? 7. Властимир Марковић 8. ? 9. Лазар Бељански 10. Рајко Ковачевић.

Колектив „Трговина” 1952.

Слева:1. Аца Бугарски 2. Милан Жижаков 3. Сремаг 4. Мићо Зорић 5. ? 6. Милош Ботић
7. Марко Прелевић 8. Ладислав Арлет 9. Милић Божовић 10. Раде Ђукић.

Страх и трпет за голмане

Мома Радовић-центарфор и Стојан Петровић-полутка

За период од 1946 па до 1963 може се рећи да је био најромантичнији по лепоти фудбалске игре. Играло се из љубави, технички дотерано, дриблинг је био омиљен стил игре. Пара није било . По причи дугогодишњег секретара фудбалског клуба Ладислава Арлета –трговца, једва се састављао крај с крајем. Требало је обезбедити средства за плаћање судија, куповања опреме, мада су играчи и сами набављали и одржавали своју опрему. Често је Лацика морао дати део, понекад и целу плату, да помогне „Обилић” . Путовање је представљало проблем а решавано је тако што су ангажовани на добровољној бази, превозници, понекад запрежна кола Милана Пашанског, Шћепана Буквића, затим Марцике Штефека, Миле Ботића, Милана Микановића. Превоз је некада био задружни трактор са приколицом. Путовало се и бицикловима, понекад возом. Појавом аутобуса проблем превоза је спао на један проблем – ко ће платити?

ЗАСЛУЖИО ДА СЕ СПОМЕНЕ И НЕ ЗАБОРАВИ

Доктор ветерине, стонотенисер, атлетичар, фудбалер, страшан шутер левом ногом.

Голгетер

Радослав Ботић „Бота”

Радослав Ботић „Бота” приступио Обилићу на дан одигравања утакмице између Омладинца из Степановићева или како су га староседеоци звали „Каштел”, коју је гледао са клупе. Дебитовао на утакмици са Татром из Кисача 25.3.1951. која је завршена нерешено 2:2 где је постигао изједначујући гол.

Захваљујући Радославу Ботићу „Боти” који је и поред свих обавеза, оставио, белешке о Обилићу, одиграним утакмицама и резултатима као и именима екипа са којима се „Обилић” такмичио тј. играо пријатељске утакмице у периоду 1951-1953 г. у прилици смо да видимо.

Преглед резултата за сезону пролеће 1951.

„Обилић” -„Борац” Жабаљ 3:0

„Бачка „Бегеч -„Обилић 2:1

„Обилић” -„Татра” Кисач 2:2

„Пролетер” Равно Село–„Обилић“ 2:2

„Обилић” -„Јединство „Госпоћинци 7:0

„Шајкаш” Ковиљ –„Обилић” 2:4

„Обилић” -„Раднички” Челарево 4:0

„Јединство” Б. П. Село-„Обилић” 1:1

„Војводина” Бечеј-„Обилић” 1:0

„Обилић” -„Хајдук” Чуруг 4:3

Б. Градиште –„Обилић” 2:1

Године 1951 „Обилић је играо и куп ФНРЈ У првом колу је победио „Петроварадин” са 9:1.

У другом колу „Раднички” из Новог Сада са 5:4. У трећем колу Старо Ђурђево са 6:0.

У четвртом колу играло се са екипом „Звезда спорт” у Суботици и „Обилић” изгуби са 3:2(3:0)

Види се да је „Обилић” био ефикасна екипа 22:8 је гол разлика.

У тој 1951 години у јесен „Бота” је по његовом запису одиграо најбоље утакмице са: „Пролетером „ из Равног Села 9:1у којој је дао 1, 4 и 9 гол. Друга утакмица је била против „Радничког из Новог Сада 5:4 на којој је дао 1 гол, и првенствена са Бач. Петровим Селом када је код 2:1 за Б. П. С. дао изједначујући гол.

У јесењем делу првенства „Обилић је постигао следеће резултате:

„Жабаљ” -„Обилић” 4:2

„Обилић” - „Бачка” Бегеч 1:2

„Татра” Кисач-„Обилић” 0:2

„Обилић” -Пролетер” Равно С. 9:1

„Госпођинци” -„Обилић” 3:3

„Ковиљ” -„Обилић” 5:2

„Обилић” -„Бачко Петрово Село” 2:2

„Обилић” -„Бечеј” 3:0

„Хајдук” Чуруг-„Обилић” 3:1

„Обилић” -„Бачко Градиште” 5:2

По писању „Боте” на почетку 1952 године „Обилић” је имао 24 играча на располагању за први тим.

Голмани су били:

Бељански Лазар

Гајић Миленко

Жижаков Стојан

Бекови:

Палинкаш Имре

Ђоковић Ђељош

Гајицки Милан

Марковић Властимир

Малешев Лазар

Халфови:

Петровић Никола

Жижаков Милан

Радовић Слоба

Козаров Данило

Центархалфови:

Теофанов Влада

Машић Драгутин

Крила:

Маринков Миленко

Шиндолић Паја

Ботић Радослав

Зорић-милиционер

Полутке:

Малешев Миленко

Ивановић Милорад

Петровић Стојан

Тодоровић Миле

Центарфорови:

Ботић Сава

Радовић Мома

Љиља из Равног.

Из забелешки Радослава Ботића „Боте” види се да је 29.6.1952 био слет у Змајеву. Гостовала је том приликом омладинска репрезентација. „Обилић” је био појачан са играчима из Равног Села. Победили су гости са 4:2

Исте године „Обилић” је победио екипу „Еђшега” из Новог Сада са 2:1 у куп утакмици, која је одиграна на стадиону Војодине.

Истог лета 17.7. одиграна је ноћна утакмица између омладинске репрезентације и екипе „Цемента” за које је „Бота” играо као гост и постигао један гол и имао једну асистенцију.

Оставио је „Бота” за успомену списак играча за 1953 годину:

У пролеће на почетку сезоне.

Голмани:

Велемир Радојчин „Веда”

Вукадин Поповић „Клемпа”

Бекови:

Миленко Малешев „Шатровац”

Драгутин Машић

Спаса Буквић

Стева Божовић

Милан Гајицки „Бинга”

Халфови:

Мирослав Жижаков „Браца”

Влада Теофанов

Милан Жижаков „Микеш”

Центар халф:

Милорад Ивановић

Крила:

Миленко Маринков „Шарош”

Радослав Ботић „Бота”

Никола Петровић

Слоба Копривица

Ђељош Ђокај

Полутке:

Јоца „Уча”

Мома Радовић

Центарфор:

Сава Ботић „Ганас”

Награђивања није могло бити, није било новаца. Највећа награда је било пуно гледалиште, навијање, аплауз за успешан потез, гол, одбрану. Борбеност се посебно ценила код играча. Ретки су они које је публика прозивала, Никола Петровић је био „Господин” јер је стално тражио ладовину на терену, Милорад Ивановић-„Чкалов” је био дунстер-играч који мало трчи, више игра на памет и технику. Посебно се тапшало „Шарошу” за бег преко крила и центаршут, Сави –„Ганасу” за гол главом, „Стојанчету” за дриблинг и пас, „Боти” за гол, страшим шутом, левом ногом, „Шатровцу” за шут шпицом, „Мики Бинги” за страшан старт са две ноге, „Коци” и „Малом Руљи” за приговор и псовање судије, Јаники за одбрану слободног ударца без живог зида, Веску због одбране пенала.

Такмичио се „Обилић” у подсавезу, Општинска лига, Међуопштинска лига Новосадска лига, Новосадска среска лига, Подунавска лига.

Тако је „Обилић” доспео до квалификационе утакмице за попуну Војвођанске лиге, 1958-ме године. Противник у квалификационим утакмицама био је „Словен „из Руме, свакако добар тим и што је још важније, из већег места и финансијски боље стојећи. Оптимизам у редовима Обилића је био велики, играчи су решили да се боре до краја небили победили. Иако је постојала велика жеља за победом крајњи резултат на првој утакмици је био 1:1. „Обилић” је као домаћин на првој утакмици почео веома добро . Повео је са 1:0, међутим из непознатих разлога дошло је до пада у игри и крајњи резултат је био 1:1. После утакмице прочуло се да је можда неко од играча пружио много мање од могућности. Иако се сумњало, ћутало се.

Пред реванш у Руми, управа смени тренера Ику Милошевића и доведе Дргољуба Хаџића из Врбаса.

Почне „Обилић” утакмицу, а два најбоља играча на клупи за резерве. Зашто су Стојан Петровић и Влада Теофанов били резерве, нико незна?

„Обилић” је добро почео повео је са 2:1, играо добро. Међутим како то обично бива, опет су, неки играчи пружили много мање од могућности. Резултат ја на крају био 4:2. поједини играчи дали су све од себе али није помогло, домаћин је био бољи и пласирао се у виши ранг-Војвођанску лигу.

Није се после утакмице нико директно изјашњавао о сумњама да је неко од играча био стимулисан да пружи мање од могуђности. После се причало да је један играч правио кућу, па је и завршио. За другог се причало да није могао од плате да купи нов моторбицикли који је у то време био реткост и луксуз. Наравно ово је само прича о недоказаној сумњи, зато нека опросте ако није тачно, и читаоци и потенцијални учесници. А стара народна изрека гласи: „Где имам дима, има и ватре” .

Прича се још увек о тим квалификационим утакмицама. Једна од прича је наводна изјава ондашњег судије Тумбаса:Да је знао да је „Обилић” тако добра екипа, ишао би даље?

Напомињем да је у редовима Словена играо Ђорђе Павлић, центарфор, стрелац изједначујућег гола на утакмици у Змајеву, који је после тих утакмица прешао у новосадску Војводину, где је такође био голгетер тима.

После неуспеха у борби за виши ранг дошло је до благог осипања играчког кадра. Уследила је и смена генерација. Све то није утицало на морал екипе. У сезони 1958/59. освојено је прво место.

1.	Обилић	22	15	2	5	58:26	32
2.	Кабел	22	13	3	6	65:35	29
3.	Славија	22	13	3	6	55:29	29
4.	ТСК	22	12	4	6	48:40	28
5.	Младост	22	10	6	6	85:40	26
6.	ЖСК	22	9	4	9	52:47	22
7.	Татра	22	7	5	10	39:45	19
8.	ЧСК	22	6	6	10	37:50	18
9.	Цемент	22	6	5	11	41:66	17
10.	Војводина(Т)	22	5	7	10	39:66	17
11.	Поштар	22	4	7	11	31:52	15
12.	Слога	22	3	6	13	33:61	12
	Војводина(Млади)	22	22	0	0	161:29	44

Гостовао је, 1959. године у Змајеву, београдски БСК у којем је играо Срета Беговац, тада зет Жижакових. Пошто је у то време „Обилић” тренирао Душан Марковић „Лукс” који је био и врстан скијаш, а непосредно пре њега тренер је био Драги Хаџић, шогор Сретин, а зет Жижакових, као знак пажње и узајамног поштовања гости су поклонили играчима Обилића 11 пари скија.

На празник рада 1. 5. 1960.годинеодине гостовао је у Змајеву „Обилић” из Београда.

Резултат прве утакмице 3:3. На тој утакмици дебитовао је са 18 година Михаљ Колар.

Играчи Обилића из Београда у белим дресовима.

Слева на десно у тамним дресовима: Равноселац? Милорад Ивановић, Савељић из Равног Села, Влада Теофанов, Стојан Петровић, Спаса Буквић. Чуче:Миша Колар, Мирослав Буквић, Јаника Хаук, Никола Елезовић-голман у белом дресу, Чеда Радовановић и Ђорђе Бељански резервни голман.

Сутрадан 2. маја је играна друга утакмица и резултат је опет био нерешен. Екипу Обилића из Београда водио је Срета Беговац

Срета Беговац је играо лево крило у екипи БСК-а, био је висок и снажан и брз као ветар. Волео је да долази у Змајево и често је тренирао са играчима Обилића и понекад играо пријатељске утакмице за „Обилић” .

Навијачи и бивши играчи

Слева: ДушанАндрић(шешир); ШћепанБуквић, Данило Козаров, Драгољуб Хаџић, Стојан Петровић, Јован Буквић(шешир). Чуче:Марко Рустемовић и Марко Збућновић. Лежи:Имре Палинкаш(Кеки)

ЗАСЛУЖИО ЈЕ ДА СЕ ПОСЕБНО СПОМЕНЕ

Драгољуб Хаџић „Хаџија” 1926-1976.

Живео је у Ужицу, где му је отац био пекар. За време Ужичке републике, остао је без оца, наводно, месио је хлеб за оне што нису снама. Не својом кривицом нашао се на стратишту у Ваљеву. Стрељан од стране немачких окупатора, како пише на споменику жртвама стрељања. Међутим судбина је била наклоњена младом србину Драгољубу, пао је непогођен, примирио се и чекао. Како то обично буде после стрељања, џелати су проверавали дали има преживелих. Заједно су ишли немачки официр и један припадник четничких јединица и контролисали да ли има преживелих. Немачки официр је педантно прегледао стрељане и ако је неко давао знаке живота немилосрдно га је убијао хицима из пиштоља. Четник је приметио да је Драгољуб жив, извадио је пиштољ и пуцао је поред њега уз коментар: „И овај је готов” . Како је младом Драгољубу било у том тренутку само је он сам знао. Примирио се, касније је успео да се извуче. и дочепа се слободе. По завршетку другог светског рата, обрео се у Новом Саду где је почео фудбалску каријеру а уједно и почео да ради на железници. Драгољубов ујак Попић који је имао пријатеље Жижакове са којима се познавао пре рата, пошаље Драгољуба у Пашићево(Змајево). Кућа Жижакових је била у непосредној близини фудбалског игралишта. Браћа, Лазица- „Лале”, Стева и Милан- „Микеш” већ су били фудбалери Обилића па им се и Драгољуб придружио. Убрзо се Дргољуб оженио са сестром „Лалета” и „Микеша” . Драги је био рођен за фудбалера. Са двадесет година је већ био у првом тиму Обилића. На почетку своје фудбалске каријере Драги је играо центархалфа, био је снажан, имао је добар преглед игре, волео је често да оде у напад и да постигне гол. Касније је прешао да игра у нападу тј. желео је да игра центарфора. Играо је Драгољуб успешно у Обилићу пет –шест година. Пошто је Обилић одржавао пријатељске односе са Војводином из Новог Сада, често су играли пријатељске утакмице у Змајеву. У то време за Војводину су играли познати играчи тог времена:Вујадин Бошков, Тоза Веселиновић, Сима Милованов, Лазар Васић-голман итд. Из тог времена остале су приче и сећања. Верује се да Вујадин Бошков и данас памти стартове Милована Гајицког - „Мике Бинге”, са две ноге. Одскакао је Бошков да би сачувао, већ тада, ноге злата вредне.

Остаће упамћен и Миланко Малешев „Шатровац” по головима које је давао голману Васићу, шутирајући лопту шпицом, било из слободног ударца, било из пенала.

„Војводина” је показала интересовање за прелазак Хаџића у њихове редове. Прво је Драгољуб прешао 1952 у „Раднички” из Новог Сада, где је био ближи Војводини и било је само питање тренутка када ће прећи у Војводину. Тако је и било, почео је Драги да игра за Војводину. Убрзо по преласку у Војводину, 1953-ће одлази са Војводином на турнеју по Африци, а играли су и у Израелу. И у Војводини је „ Хаџија” хтео да игра центарфора, међутим ту је Тоза био у првом плану, тако да је било тешко постати први центарфор Војводине. По причи и сећању некадашњег Драгољубовог саиграча из Обилића, Саве Ботића-Ганаса, Драги није могао да издржи конкуранцију у Војводини и после кратког играња за Војводину прелази у редове Радничког-данас „Нови Сад” . Играо је Хаџија једно време за „Раднички”, па потом прелази у Врбас, где је живео, радио на жељезничкој станици и играо фудбал за „Радник”, био тренер. Умро је, и сахрањен је на гробљу у Врбасу.

ЗАСЛУЖИО ДА СЕ СПОМЕНЕ И ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ.

Стојан Петровић „Стојанче” 1925-1973.

Најстарији од петоро деце, Цвеје и Миланке рођене Косанић, родом из Бешке, Стојан је од детињства волео и играо фудбал. Пред други светски рат добије стипендију краљице Марије за школовање у војном заводу у Крагујевцу као дете из сиромашне породице. Треба напоменути да је Стојан добио стипендију фонда краљице Марије на молбу коју је написао учитељ Владимир Пајић-„Влајко” који тада није живео у Пашићеву.

Стојан је имао у Крагујевцу тетку, очеву сестру, и два брата од тетке:Бранка и Драгана. Сва тројица су имали несрећу да буду ухваћени и поведени на стрељање у Шумарице. Реч је о стравичном злочину који се догодио у Крагујевцу-стрељању крагујевачких ђака и њихових учитеља и наставника од стране Немаца а уз помоћ домаћих издајника 1942 ге- године.

Стојан, крхке грађе, меког срца, у једном моменту је заплакао незнајући шта га је снашло. Приметио је то један намачки војник и на чистом српском језику га упитао зашто плаче. Стојан је одговорио да не зна зашто је овде и да није одавде. На питање Швабе одакле је он одговори : „из Срема” . „А одакле” упита Шваба? „Из Бешке”, рече Стојан. „А чији си”? упита Шваба „Мама ми је Косанић Миланка, из Бешке” . Изведе немачки војник Стојана који му рече да овде има два брата од тетке: Бранка и Драгана. Рекао је војник Стојану да их позове да изађу из хангара међутим браћа се нису појављивала и војник је повео Стојана са собом до првог шумарка, причајући успут са њим наравно на српском језику. Говорио му је да је родом из Бешке и да познаје његову мајку Миланку и да зато хоће да спасе Стојана. Тако је и било, уз договорор са још једним стражаром да не пуца за Стојаном, пусте га да побегне у Шумарице. Где се и како крио и какав је страх претрпео знао је само он. Углавном, успео је да пешке дође до Београда где је имао другу тетку. Крио се, док га једног дана нису ухватили Немци и послали на принудни рад у Немачку.

Имао је среће у немачком заробљеништву, омаленог и крхког, приметила је газдарица, сажалила се и позвала га да остане у кући и помаже јој око послова у домаћинству. Провео је Столе време, до краја рата, са газдарицом и сретно се вратио у Пашићево. Пошто је био ванредни таленат за фудбал врло брзо и лако се укључио у фудбалски клуб „Обилић” .Годинама је Стојанче играо за „Обилић. “ Био је сјајан дриблер, пакер и голгетер. И поред велике љубави према Обилићу морао је због посла да се пресели у Нови Сад. Играо је за „Раднички”, који је касније постао „Нови Сад” На заласку каријере вратио се на задовољство навијача Обилића, да поново игра за „Обилић” . Био је „Стојанче” заједно са Владом Теофановим и Момом Радовићем који су такође били у позним играчким годинама, ударни трио, који је са лакоћом давао голове.

Стојан је био запослен у предузећу „Неутрон”, радио је као металостругар . Имао сам среће и част да будем, и његов, ученик на изучавању заната металостругара такође у Неутрону .

Нажалост, судбина је била немилосрдна, преминуо је у Змајеву, у најбољим годинама. Оставио је за собом супругу Златију и два сина, Светислава и Драгослава који данас живе у Змајеву.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Играо и давао голoве

Ботић Сава „Ганас” 1927-

Од малена волео спорт, почео да се занима за соколско друштво и као млад одлазио да вежба на справама. Фудбал почео на улици заједно са Стојаном Петровићем. Покушао да се прикључи левентама, одиграо неколико утакмица. Међутим, не својом вољом послат, као левенташ, на принудни рад у Аустрију 1944.године.

По повратку из Аустрије у јесен 1945. прикључује се Обилићу и убрзо постаје првотимац. После две године играња долази време за одлазак на одслужење војног рока у трајању од три године. Било је мало дуже од три године, али је поред тешкоћа, које су биле пратећа појава оног времена, још увек борба против остатака непријатеља, резолуције инфобироа, било је времена за спортске активности. Сава је убрзо распоређен у спортску чету. Као свестран спортиста такмичио се у лакој атлетици и фудбалу. Такмичећи се на армијским и свеармијским стицао је знање, које ће касније успешно користити играјући за „Обилић” . Посебно је усвршио игру главом. Играјући за „Обилић” давао је незаборавне голове главом, а на центаршутеве Миленка Маринковог-Шарошија десног крила и Радослава Ботића-Боте, као левог крила. Играо је Сава више од десет година, а опростио се 1956. од дреса Обилића на утакмици са Кулпином у Равном Селу коју је „Обилић” добио са 1:0, Гол је дао Сава Ботић „Ганас” наравно главом. Пријатељска утакмица је играна као предигра четвртфиналној куп утакмици између Пролетера из Равног Села и Радничког из Ниша.

Пролетер је изгубио и није се пласирао у полуфинале купа, па ипак то је био највећи успех у историји клуба из Равног Села.

Сава је био члан управе клуба у више мандата. Помагао је клуб колико је могао. Живи у Змајеву у 81.години и не иде више да гледа „Обилић”.

Најстарији некадашњи играч Обилића

Душан Кобиларов „Таја Тицан” 1919-

У деведесетој години живота. Радо се сећа игара у дресу Обилића

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 40.ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Ф. К. „ОБИЛИЋ”

Припремајући се за обележавање 40.годинеодина од оснивања, 1963.године, управа Обилића која се састајала у берберници код Светозара Збућновића-Цвете, који је у то време постао председник клуба, саставила је списак заслужних играча и чланова клуба који би требало да добију плакете као признање за оно што су учинили за „Обилић”. Списак је сачуван у оргиналу и налази се код Милице, удате Малешев, ћерке Светозарове.

На списку се налазе следећа имена:

Васа Кобиларов -Тошин

Манојло Жижаков-„Марко”

Марко Новић -„Пилзен”

Јоца Новић-„Ломба”

Лаза Рацков

Марко Збућновић-„Тронда”

Аца Бугарски

Жара Ћирић

Тошица Гајицки

Жара Гајицки

Влада Андрић -„Чика”

Дуле Андрић

Лаза Вукосављев -„Шуца”

Иван Бељански

Стеван Жижаков -„Гилер”

Никола Ћирић „Мика”

Душан Марковић -„Лукс”

Душан Кобиларов - „Таја”

Ђока Вукосављев -„Коца”

Лазар Жижаков -„Лале”

Пера Ботић -„Ренара”

Властимир Марковић –„Мали Руља”

Милан Жижаков -„Микеш”

Стева Жижаков

Сава Ракић -„Молер”

Миленко Маринков -„Шароши”

Стеван Бељански -„Толингер”

Прока Бељански -„Денке”

Драгољуб Хаџић -„Хаџија”

Никола Петровић -„Господин”

Милорад Гајицки -„Гулда”

Слободан Копривица

Бора Радовић

Сава Ботић -„Ганас”

Спаса Буквић

Славко Буквић -„Винклајз”

Милован Гајицки -„Бинга”

Имре Палинкаш -„Кеки”

Радослав Ботић -„Бота”

Мирослав Жижаков -„Браца”

Стеван Збућновић -„Брдика”

Драган Бубало

Прока Ракић

Манојло Михић

Лљазар Бељански -„Беара”

Драгутин Машић

Миланко Малешев -„Шатровац”

Веселин Ботић

Лазар Матин

Станко Бељански -„Нане”

Мита Бујандрић „Митуша”

Андрија Штефек -„Мима”

Јосип Штефек -„Јошка”

Веселин Бујандрић

Глиша Ковачевић

Јосип Тот

Акош Терек

Лаза Жижаков -„ Шукић”

Паја Ботић -„Ћуре”

Вучић Вуковић

Север Мургашки

Михајло Бан -„Партизан”

Сава Вукосављев

Жива Болесников

Стеван Ракић „Уча”

Лаза Бујандрић, члан управе

Стојан Петровић - „Стојанче”

Мома Радовић

и Влада Теофанов, су још активни играчи.

Неуручене дипломе са прославе 40 година Ф. К. „Обилић” 1963.

1963.године. Прослава, 40 година од оснивања

Играчи, управа и верни навијачи

Чланови управе Ф. К. „Обилић”

Светозар –Цвета Збућновић, председник

Никола Илић

Рајко Ковачевић

Милић Божовић

Јован Јахурић

Милош Буквић

Ацке Јовић

Марко Малешев

Рада Миланов

Манојло-Маша Марковић

Мирко Таминџић

Обрад Кнежевић

Успомена из детињства

Милица кћи Светозара –Цвете Збућновића са играчима:Славком Буквићем, Стојаном Петровићем, Владом Теофановим и Спасом Буквићем. Други слева је Цвета, шести је Ика Милошевић-тренер, чучи Милош Буквић-технико.

После јубиларне године наступио је кризни период у финансијском смислу. Управа клуба на челу са Цветом Збућновићем расправљала је опитању опстанка клуба под именом „Обилић”. Наиме услед тешке финансијске ситуације у клубу потражена је помоћ од тада добростојеће фабрике клизних лежаја и аутоопреме „Неутрон” из Змајева да спонзорише клуб, односно да покрива трошкове фудбалског клуба за путовање, плаћање судија, хранарине за играче.

Једна од идеја је била да „Обилић” промени име у „Неутрон”. Међутим, пошто је „Неутрон” већ био спонзор Стонотениског клуба, који је тада био члан прве лиге и чији трошкови су били изузетно велики за оно време, део управе Неутрона се није сложио да фабрика сноси све трошкове фудбалског клуба. Остало је да „Неутрон” помогне колико може.

Тадашњи управни одбор, сазове састанак и после излагања више чланова управе и делегата из тадашње општинске СОФК-е донесе одлуку да не пристане на промену имена клуба. Предлагано је да се пронађу неки извори финансирања и да се не доводи у питање опстанак и име клуба. Чланови управе су сматрали да би било срамота за село да клуб промени име.

Наставио је клуб да се такмичи са променљивим успехом. Финансијска ситуација је била константно тешка и неизвесна. Срећа је била да су већина играча били запослени, па им је играње фудбала било задовољство.

И поред свих тешкоћа у клуб су доведена два играча из Гајдобре, браћа Ранко и Слободан Ђурица. Колико је то коштало „Обилић” знало је руководство.

Углавном су браћа оправдала очекивања, својим трудом и залагањем давали су пример како се бори за клубске боје.

Упоредо са првим тимом рађено је и са подмлатком. Стасавала је нова генерација рођених, углавном 1947-49. Као што је већина из првог тима била, тако је за подмладак играло већина играча који су изучавали занат у Неутрону или Комбинату.

Клуб је у периоду од 1963 па до 1973. живео и радио уз помоћ колектива из села: Комбината, Неутрона, Циглане.

За сезону 1965/66. пропис је био да се дрвене, четвртасте стативе и пречка замене новим округлим од металних цеви. Тај посао су одрадили мајстори из Неутрона уз помоћ ученика који су били на изучавању заната.

Тренери су у том периоду углавном били из наше средине. Ика Милошевић је трајао доста дуго и са променљивим успехом. Влада Андрић „Чика”, Андрија Штефек „Мима” и Влада Теофанов, Милан Мишчевић су дали колико су могли. Тоша Бељански је радио са младим играчима. Радио је са младима једно кратко време и професор Бора Митрушић. Имао је Бора занимљиве идеје у вези контранапада и теорију о одбрани пенала. Покушао је професор да примени и науку у фудбалу, његова теорија о колективној свести је врло занимљива. Међутим није истрајао. Преокрет је наступио када је видео на тренингу, како је голман играчу поломио ногу. Тај догађај је узроковао повлачење Боре као тренера. Дуго је трајао и Ђока Арсенић-Попадић као масер екипе.

После Мије Корманића економ је био и бивши играч Славко Буквић. Јанко Кисић и Јовица Димитријевић су били економи кратко време. Сви су они радили у тешким условима, прали су и пеглали опрему, на руке. Данило „Дача” је после њих, а 1974/5. доживео да добије веш машину.

Тешкоће су биле и са кошењем траве на главном терену. Проблем је био чиме покосити траву, а касније још већи проблем је било гориво за косачицу.

Подмладак Обилића у сезони 1966/67. освоји прво место у групи победом у задњем колу против ТСК-а у гостима од 2:0. Душко Влаовић комбијем довезе Лазицу Марковића, коме је отац био забранио да игра фудбал док не поправи слабе оцене у школи, у Темерин. Лазица се максимално залагао и допринео победи Обилића али је тата „Мали” сазнао за несташлук па је били повуци потегни. Све је „Лале” издржао само да не изостане са значајне утакмице.

Освајањем првог места у групи „Обилић” стекне право да игра квалификациони турнир за републичко такмичење. Турнир се одигравао у Црвенки. Учесници турнира су били:Мачванска Митровица, Сента, „Обилић „ и домаћин Црвенка.

Подмладак су водили Лаза Пашански као секретар-технико и тренер Јаника Томпош.

На првој утакмици против домаћина Црвенке „Обилић” је играо у саставу:

Петар Мишчевић „Пеко”

Драган Перковић

Драган Ћетковић „Црња”

Мирослав Хрњачки „Боба”

Михаљ Нађ „Михаљка”

Ферика Нађ

Лазица Марковић „Лале”

Драган Шћепановић „Шоња”

Миодраг Буквић „Блек”

Милан Бељански „Бељанац”

Јован Ракић „Јоја”

Резерве су били:

Стојан Вукашиновић

Милан Л. Кобиларов „Тицан”

Великим трудом и залагањем играча „Обилић” победи Црвенку са 2:1. Са екипама из Мачванске Митровице и Сенте „Обилић” одигра 3:3 и 0:0 и због слабије гол разлике освоји друго место иза домаћина Црвенке.

Треба напоменути да су домаћини победили Сенту, са високим резултатом, да случајно Обилић не оде даље на гол разлику. Остаје дилема, да ли је и овог пута, као много пута до тада, одлучивало које способнији да финансијски издржи одлазак на републичко такмичење.

У сезони 1968/69.годинеодине подмладак Обилића постигао је до тада највећи успех. Подмладак је те сезоне био првак новосадског подручја, и као такав борио се за победника у јужној Бачкој са екипама: ФК „Војводина” и ФК „Црвенка” тада прволигашима и Бачком Тополом чланом војвођанске лиге. Екипа подмлатка Обилића заузела је друго место, што је био највећи домет подмлатка фудбалског клуба „Обилић” .

На жалост један број играча из тог подмлатка убрзо је отишао трбухом за крухом тј. на рад, углавном у Немачку. Тако су остали ускраћени и „Обилић” и играчи који су могли доста да пруже и клубу и навијачима.

„Обилић” 1967 године

Ика Милошевић, тренер, Стевица Хрњачки, Ранко Драгосавац, Миомир Поповић, Милован Буквић, Имре Такач, Лазица Збућновић, Драган Цимеша - технико. Чуче:Милан Бељански, Драган Вуковић, Петар Мишчевић-голман, Никола Јовичић.

Ф. К. „Обилић” 1968

Стоје: Милан Мишчевић-тренер, Никола Јовичић, Бошко Сурла, Мишо Илић, Петар Мишчевић, Драган Вуковић, Маринко Љуцовић. Чуче:Јован Ракић, Милован Буквић, Радован Кашиковић, Ђорђе Ракић, Милан Бељански.

Ф. К. „Обилић” 1969 године.

Слева стоје:Светозар Бељански „Фарпоња”, Влада Коржан, Драган Вуковић „Баја”, Драган Шћепановић „Шоња”, Младен Илић „ Млађа”, Драган Шуковић „Шуле”, Атила Керекеш „Бели”, Зоран Миличковић „Габељ” . Чуче:Миодраг Петровић „Лазар”, Гојко Поповић „Гојча”, Драган Јоветић „Тица”, Душан Вујковић „Дуја Морка” и Радован Лучић „Луја”

Ф. К. „Обилић” 1973/4 године.

Стоје: Димић-тренер, Драган Вуковић, Новица Гроздановић, Милорад Кашиковић, Ђура Познановић, Драган Шуковић, Милорад Мишчевић. Чуче:Јене Ракоци, Лазица Марковић, Веселин Мухадиновић, Атила Керекеш, Лацика Нађ

Подмладак 1972/3

Стоје:Баја-тренер, Моравац, Ђука, Клепи, Буја, Ћета, Реља, Пиле и Пера,

Чуче:Чуки, Ћутило, Дане, Шарац, Батко, Мишко, Лацика и Ник.

Ф. К. „Обилић” 1976 године.

Слева стоје:Драган Вуковић, Новица Гроздановић, Ђура Познановић, Душан Вујковић, Лацика Нађ, Радивој Јововић. Чуче:Новица Ћупина, Бране Узелац, Тома Љуљђуровић, Лазица Марковић и Драган Перковић

Ф. К. “ Обилић”

Стоје:Драган Вуковић, Драган Ђукић, Ненад Ћулибрк, Бране Узелац, Миодраг Јововић, Војин Чолаковић. Чуче:Пишта Ференци, Тома Љуљђуровић, Милан Познановић, Драган Перковић и Лазица Марковић

Ф. К. „Обилић”

Стоје:Миша Рудан-голман, Ђура Познановић, Душан Вујковић, Миодраг Ћетковић, Веселин Мухадиновић, Драган Вуковић, Пишта Толваји, технико. Чуче:Јене Ракоци, Владимир Ћетковић, Драган Зорић, Лазица Марковић, Драган Ђукић и Светозар Бељански

22 јуна 1974 године ФК „Обилић” је играо квалификације против Борца из Обровца, за виши ранг. Прва утакмица је играна у Змајеву и „Обилић” је победио са 2:0.голове су постигли Јене Ракоци и Веселин Мухадиновић.

Пред реванш 28. јуна у Обровцу ситуација у клубу је била напета, јер ишло се на реванш борбеној екипи из Обровца која се свакако надала да може да анулира предност Обилића из прве утакмице.

Фудбалери Обилића су дали све од себе да не изгубе утакмицу, успели су да изборе нерешен резултат 2:2.годинеолове за „Обилић” дали су Веселин Мухадиновић и Јене Ракоци.

Играли су:

1. Петар Мишчевић „Пеко”

2.Гојко Поповић „Гојча”

3. Душан Вујковић „Дуја Морка”

4. Драган Перковић

5. Драган Вуковић „Баја”

6. Ферика Нађ

7. Јене Ракоци „Драго”

8. Лацика Нађ

9. Веселин Мухадиновић „Муса”

10. Бранислав Узелац

11. Тома Љуљђуровић „Батко”

12. Ђура Познановић „Босанац”

13. Драган Шуковић „Шуле”

Занимљиво је да је ова екипа одиграла цело првенство у истом саставу, а немају заједничку фотографију са одлучујућих утакмица против „Борца” из Обровца.

Пошто се ФК „Обилић” квалификовао у виши ранг, морао је да испуни одређене услове који су били неопходни по правилнику. Најважнији услов је да клуб има купатило са тушевима. Тадашња управа на челу са Дргом Миловићем као председником и Бранком Вукелићем као подпредседником клуба донесе одлуку да уз помоћ Комбината „Змајево” адаптира зграду економата клуба. Посао је поверен екипи некадашњег Елана, на челу са Ђорђом Милидраговићем, а који је био у саставу Комбината. На опште задовољство управе и играча посао је урађен пре почетка нове сезоне у јесен 1974/75.годинеодине.

За нову сезону у вишем рангу опет су морале да буду замењене стативе и пречке, постављене су нове које и данас служе.

Екипа Обилића, 1977 године

Стоје:Тренер Војин Чолаковић, Драган Вуковић, Новица Гроздановић, Бране Узелац, Влада Ћетковић, Ненад Ћулибрк, Марјан Дрекаловић, Душан Вујковић. Чуче:Драган Ђукић, Јене Pакоци, Мишко Пашански, Веселин Мухадиновић, Ђуро Pознановић, Драган Перковић и тренер Јаника Томпош.

На почетку сезоне 1978/79.годинеодине „Обилић” је у првих девет кола остварио исто толико победа и то без примљеног гола. Тренер екипе био је бивши играч Обилића Бранислав Узелац, тренер голмана био је такође бивши играч Обилића Ђура Познановић. У десетом колу игран је дерби у Жабљу између Ж. С. К. -а и Обилића.

Тим из Жабља имао је такође девет победа у девет кола, стим што су имали примљених голова. дошло је готово 2. 000 гледалаца. Из Змајева је био навијачки аутобус.

Тренер Ж. С. К-а био је Лазар Васић, некада познати голман новосадске Војводине. У тиму из Жабља играло је и тројица бивших играча Војводине. У првом полувремену „Обилић” је повео са 2:0, добро играо и одржао предност. У другом полувремену домаћи тим навали из све снаге решен да анулира предност Обилића. За кратко време играчи Обилића направе три пенала, који су свакако били регуларни. Код извођења првог пенала наш голман Лацика Киш ухвати живу лопту. Други пенал је противнички играч шутирао левом ногом, и ту је наш голман Лацика Киш био на висини задатка и полувисоку лопту шутирану у леву страну опет ухвати живу. Трећи пенал, опет заслужено досуђен наш голман успе да избоксује. Био је то шок за домаће играче. За вођство Обилића од 3:0 заслужан је Милош Дивљак, који је шутом са 60 метара, маказицама преко главе, у намери да избије лопту што даље изненадио домаћег голмана. Пет минута пред крај домаћин успева да почасни погодак да из слободног ударца, уствари био је то аутогол Душана Вујковића-Дује Морке.

Половином пролећног дела дође до смене тренера. За тренера првог тима постављен је Милан Бељански „Бељанац” . „Обилић” није до краја издржао трку са екипом Ж. С. К-а, био је трећи на крају првенства. Остаје да се памти да је тим из 1978-ме одиграо девет кола без примљеног гола.

Играли су:

1. Лацика Киш

2. Чеда Јапунџа

3. Душан Вујковић

4. Драган Ђукић

5. Ненад Ћулибрк

6. Милорад Стојановић

7. Јене Ракоци

8. Драган Перковић

9. Веселин Мухадиновић

10. Веселин Никезић

11. Драган Јововић

12. Јовица Попин-голман

13. Милош Дивјак

14. Димитрије Збућновић

15. Ник Топали

16. Василије Гаћина

17. Јожеф Мезеи

Ф. К. „Обилић” 1979. пред утакмицу у Савином Селу

Стоји, у средини, Рада Миланов „Ћопа” и тренер Младен Кргин, десно.

У сезони 1978/79 године први тим Обилића заузео је прво место у јесењем делу првенства међуопштинског подручја Врбас-Тител. У истом рангу је и подмладак заузео прво место у јесењој сезони.

Подмладак. Златна генерација подмлатка Ф. К. „Обилић” 1976-1980. Четири пута заредом прваци лиге.

Пехар у трајно власништво освојили су: Стоје:ТренерТомпош, Чомић, Ћетковић, Лучић, Михајловић, Матијевић, Кешељ, Збућновић, Самарџић, Ивановић. Чуче:Срећков, Бајић, Збућновић, Петровић, Шикман, Јанковић, Зорић, Шћепановићи и Ћутило.

Рад са подмлатком је давао редовно добре резултате захваљујући људима који су се залагали да окупе децу и да их заинтересују за фудбал, да их науче тајнама фудбалске игре, да их науче

Са подмлатком је радио још као активни играч Стојан Петровић, Тоша Бељански, Бора Митрушић, Новак Вујошевић и Драган Цимеша су били тренери младим играчима. Јаника Томпош је постигао леп успех у раду са подмлатком.

Никола Топали је имао срећу да му је генерација коју је тренирао буде изузетно талентована и успео је да створи неколико добрих играча. Посебно су били јаки као колектив. Побеђивали су противнике у лиги и двоцифреним резултатима

Подмладак

Евиденција тренера 1983

Подмаладак 1983.

Никола Топали тренер, Љубиша Бојовић, голман, Никола Бајић, Влада Васић, Драган Малић, Миша Кузманов, Лазица Рацков, Војислав Косовац, Горан Кисић, Веселин Јовић, Небојша Самарџић. Чуче:Иван Ребачек, Аљит Итај, Зоран Димитријевић, Бајат, Миодраг Половина, Пајванчек са лоптом, Вилика Сабо са лоптом.

Подмладак је био добро укомпонована екипа и две године заредом су били прваци групе. Браћа Кисић, Малић, Јовић, Косовац, Вилика Сабо били су носиоци игре у генерацији. Лазица Марковић „Лале” бивши играч Обилића, био је тренер подмлатка, извео више генерација, многе фудбалере научио да буду борбени, какав је и сам био.

Лацика Нађ „Лале” је тренер млађих категорија који је уложио много труда и знања да створи генерације младих, који ће касније бити носиоци игре у првом тиму. Штета што је прекинута нит.

Димитрије Збућновић „Гута” је такође уложио део себе, знања и стрпљења да створи нове генерације.

Драган Мишковић је водио млађи нараштај, учио децу првим фудбалским корацима, колективној игри, техници.

Тренирали су „Обилић” : Милан Бељански, Атила Керекеш. Ибра Муратовић „Ататурк” такође бивши играч Новог Сада. Младен Кргин познати играч Новог Сада, Димић из Новог Сада, Славко Бајић из Новог Сада Андрија Вереш, бивши голман Војводине, Бране Узелац, Војин Чолаковић „Зота” бивши играч Врбаса и Обилића, Зоран Ђуровић „Шеки”, Голуб, Шумић, Веселин Мухадиновић, у више мандата. Професор Радивој Радосав „Мика” дао је део себе у покушају Обилића да успе у одлучујућој утакмици првенства против Пролетера из Равног Села, крајем прошлог века. Био је то још један неуспео покушај да се „Обилић” домогне вишег ранга. О тој утакмици се и данас прича. Остаће сумња да су на тој утакмици неки играчи дали допринос да „Обилић” не успе да победи. А можда је већ традиционални разлог био у питању, недостатак средстава за успешно такмичење у вишем рангу.

У новије време смена тренера у текућој сезони је нормална појава. Тако је и „Обилић” за кратко време променио неколико тренера:Горан Самарџић, Милован Јахурић, Мићан Шумић, Зукић, и садашњи тренер Дејан Секуловић, син некадашњег фудбалера Сутјеске из Бачког Доброг Поља, Врбаса, Војводине, Микана Секуловића

Незаборавни су као функционери, волонтери, људи који су волели „Обилић” :

Пера Ракић се опрашта од рада у Обилићу

Нестор Малешев

Паја Ботић

Ладислав Арлет, дугогодишњи благајник клуба.

Милић Божовић ?

Лаза Пашански бивши играч подмлатка, секретар, благајник. Лаза је имао несрећу да изгуби сина Мишка који је био талентован, нада Обилића. Ваљда је зато себе посветио младости и трајању Обилића.

Драго Миловић, председник, који је много учинио за „Обилић”

Рада Миланов је и поред своје инвалидности хтео и успевао да прати успехе и неуспехе Обилића.

Јован Јахурић је и поред обавеза на послу успевао да одвоји део свог слободног времена за „Обилић”

Радослав Ракић, трговац, дуго година везан за „Обилић” .

Милош Буквић

Милан Мишчевић

ЗАСЛУЖИЛИ СУ ДА СЕ СПОМЕНУ, ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ, ЗБОГ ЗАЛАГАЊА И ПОМОЋИ ОБИЛИЋУ:

Вујадин Обрадовић-лекар

Милисав Вуксановић

Димитрије Ивановић

Милисав Гаговић-лекар

Војислав Тодоровић „Микан”

Драган Цимеша

Раде Радевић „Раја”

Љубо Бурзановић

Спасоје Малић

Илија Тишма

Новица Цветановић

Драган Шћепановић „Шоња”

Жарко Дангубић

Драган Јахурић „Чуки”

Чеда Субашић

Недељко Тутњевић

Милорад Стојановић „Масни”

Рашко Радојчић „Дрогаш”

Горан Рудан „Пеља”

Душан Елезовић

Веселин Мухадиновић „Муса”

Срђан Јовичић

Момчило Миловић

Управа и играч

Стоје:Микан Тодоровић, Јаника Томпош, Веселин Никезић, Роћко Русов, Влада Ћетковић, “ Мађар” Тадић, Воја Бајић, Бране Узелац, Милорад Стојановић и Димитрије Ивановић. Чуче:Пера Ракић, Милош Дивљак, Раде Половина, Драгољуб Јанковић, Бошко Пилиповић, Драган Ђукић, Др Милисав Гаговић. Седи:Милисав Вуксановић

Са зимских припрема у Аранђеловцу

Неизбежни пратиоци Обилића, као редари, навијачи, гледаоци који нису пропуштали утакмице Обилића, заслужили су да се помену.

Шћепан Буквић

Јован Буквић

Марко Рустемовић

Гавра Јованов

……. . Јовић

Марко Малешев

Марко Збућновић

Данча Бујандрић

Рада Бугарски

Рада Ђукић

Стојан Пилиповић

Вељко Пилиповић

Пишта Толваји

Миња Ивановић

Јожеф Топали